Luanda: Najskuplji siromašni grad i predsednik koji je ukrao 24 milijarde dolara

Luanda je glavni grad Angole, administrativni centar i glavna morska luka na Atlantskom okeanu. Grad u Južnoj Africi ima populaciju od preko šest miliona stanovnika i kao takav je najnaseljeniji grad u kojem se govori portugalski, ispred Brazilije, Maputa i Lisabona.

Luanda je od osnivanja služila kao centar trgovine robljem. Do 1850. je bila jedan od najvećih i najrazvijenijih gradova u ogromnom Portugalskom carstvu izvan kontinentalnog Portugala.

Angola je nezavisnost stekla 1975. nakon što je Portugal, posle vojnog puča, polako odustajao od svojih kolonija, a ova afrička zemlja je u tom statusu bila skoro 400 godina.

Novi predsednik postao je Agostinjo Neto, ali on nije doneo mir, već su unutrašnja trvenja dobila zamah kroz više od dve decenije dug građanski rat (1975-2002). Od samog početka, rat je poprimio međunarodni karakter, pošto su hiljade kubanskih vojnika i dva jugoslovenska ratna broda ojačale marksističko-lenjinističku kontrolu nad glavnim gradom, dok su Južna Afrika, Zair i – kroz tajno finansiranje – SAD podržale sadašnje savezničke FNLA i UNITA frakcije. Angola je postala nova vruća tačka u Hladnom ratu.

Epilog rata bio je ironija tragike rata, ista stranka je ostala na vlasti, isti predsednik je ostao na funkciji, dok je trećina stanovništva bila interno raseljena, dok dve trećine nije imalo pristup tekućoj vodi, a očekivani životni vek se kretao u 40-im godinama.

Interesi velikih i bogatstvo na horizontu

Velike naftne kompanije poput Šela i Ševrona su šurovale i tokom rata sa jednom od zaraćenih strana i nafta se crpila iz mora, dovoljno daleko od ratom omeđenog kopna.

Kada se rat konačno završio, proizvodnja nafte u Angoli odmah je postala daleko jeftinija i brža. Tadašnjeg predsednika Žozea Eduarda Dos Santoša je i Džorž Buš čak pozvao u Ovalnu kancelariju da razgovara o gorućoj temi. Kina je takođe identifikovala priliku: samo nekoliko meseci nakon što je rat zvanično završio, potpisala je ugovor o zajmu od dve milijarde dolara sa Angolom, koristeći buduću proizvodnju nafte kao kolateral.

Angola je 2002. konačno mogla da se okrene obnovi privrede i društva.

Podaci o proizvodnji nafte iz 2005. bili su ohrabrujući, i dvostruko veći od ere građanskog rata, a zemlja je zabeležila najveći skok BDP-a u istoriji – ekonomija je porasla za oko 15% za samo 12 meseci.

Do 2010. to se jasno videlo i u arhitekturi grada – stakleni neboderi, moderni luksuzni stanovi i hoteli, a čak ni globalna ekonomska kriza nije dotakla Luandu koja je bila na putu da postane novi Abu Dabi Afrike, sa lambordžinijima na svakom uglu i Mišelin restoranima.

Konture i plodovi biznisa u praksi

Luanda je, dakle, rapidno počela da privlači naftnu industriju. Potražnja: kompanije koje nude zaposlenje reagovale su nuđenjem visokih plata i beneficija, uključujući luksuzno stanovanje kako bi privukle radnu snagu iz celog sveta. U praksi je to izgledalo ovako:

Tri puta nedeljno, specijalno konfigurisani Boing 747 jurio bi 14 sati preko Atlantika, od Hjustona do Luande, i dopremio 189 putnika na međunarodni aerodrom u Angoli – neobično mali broj za ovaj avion, koji odražava njegov neobično luksuzan enterijer: deset sedišta prve klase, 143 poslovna i samo 36 ekonomska. Hjuston ekspres, kako je nazvan, funkcionisao je kao čarter dostupan samo zvaničnicima angolske nacionalne naftne kompanije, a cena karte „sitnica“ – 2.400 dolara za povratno putovanje.

Karta za ekonomsku klasu bila je ekvivalentna polugodišnjoj zaradi prosečnog Angolca.

Ali ti putnici su retko bili oni. Umesto toga, američki naftni rukovodioci, poslovni ljudi,

i njihove porodice su popunjavali avion, vraćajući se iz posete svojim matičnim kancelarijama ili rodnim gradovima ili su ka njima išli.

Smešteni u luksuznom naselju Talatona sa parkiranim Poršeima i Rejndž Roverima ispred uređenih travnjaka sa sigurnosnim kamerama 24/7, nisu primećivali lokalnu bedu. U njihovoj blizini nikli su restorani i jahting klub u kojima cena nije ispod 100 dolara po gostu.

U Luandi i toplina doma, ukoliko se za nju odlučite, košta. Koka-kola je 10 dolara, a Hagen Das sladoled 17. Uz sve navedeno, poslovni prostor u Luandi je jedan od najskupljih na svetu, dok deca doseljenika pohađaju internacionalnu školu po ceni od 50.000 dolara, što je višegodišnja misaona imenica za većinu Angolaca.

Šta je ekonomski bum uradio za 99,6% zemlje

Pitanje je koje se stalno postavljalo. Izuzimajući iseljenike i naftne rukovodioce, političare i poslovne ljude, kako se promenio život svakodnevnog Angolca – preostalog dela od 99,6% procenata zemlje?

Dok je centar grada izgledao kao lavirint zemljanih puteva, straćara, urušene infrastrukture, otvorene kanalizacije, požara i smeća, centralna Luanda je od 2015. počela da nosi epitet „raskošne“. Kako grad sa tako lošim uslovima za život većine ljudi, postaje najskuplji grad na svetu, u kojem 53% stanovnista živi u siromaštvu?

Između 2002. i 2010. godine, privreda Angole je porasla za 534%, Angola je postala druga po redu zemlja izvoznica nafte nakon Nigerije na afričkom kontinentu. Ali, naravno, BDP nije korisna metrika za procenu kvaliteta života obične osobe.

Ekonomija je na papiru bila jača za 66 milijardi dolara, ali je život običnih građana ostao isti. Podaci su bili frapantni – samo 19% muškaraca i 15% žena imali su srednjoškolsko obrazovanje. Godine 2010. na Kupu afričkih nacija, koji je trebalo da bude dika i ponos zemlje, dogodilo se da su separatisti napali fudbalere Togoa i troje ljudi je ubijeno. I pored sve pompe, šira javnost videla je indikator jednog podeljenog, nesrećnog i neuređenog društva.

Glavni razlozi zbog kojih je Luanda rangirana kao najskuplji grad su visoki troškovi zakupnine, uvezena roba i bezbednost u zemlji bogatoj naftom. Za iznajmljivanje dvosobnog stana cena je u proseku neverovatnih 6.800 dolara mesečno, preneo je Fajnenšel Tajms pre izvesnog vremena.

Ali, u političkoj oazi države sve je bilo bajka. Ćerka predsednika Dos Santoša, Izabela, našla se na Forbes listi kao prva afrička žena sa više od tri milijarde dolara. Sam Dos Santoš imao je u vlasništvu, pored ogromnih sredstava u bankama i medijske kompanije, kuću na privatnom ostrvu Bulgari Resort u Dubaiju, stan od 16 miliona u Kensingtonu u Londonu, penthaus u Lisabonu, 55 miliona dolara vrednu vilu u Monaku, jahtu od 50 metara.

To je samo deo poznat javnosti. Do 2016. godine to bogatstvo se samo množilo, pošto je „tata predsednik“ otpustio čitav Upravni odbor Sonangola, angolske nacionalne naftne kompanije, na čije je čelo postavio svoju ćerku.

On se 2017. povukao, prepustivši svoje mesto Žoau Lorencu kome nije dugo trebalo da shvati kako će dobiti na popularnosti, pa se okomio na familiju onoga ko mu je prepustio vlast. Izabel je uhapšena na osnovu optužnice za pranje novca, pa su se od nje ubrzo distancirali i giganti – Citygroup, Barclays, Intertrus i ING.

Potom su 2020. objavljeni dokumenti „Luanda leaks“, 715.000 procurelih memoranduma, mejlova, ugovora i zapisnika sa sastanaka, koji su samo potvrdili mnoge sumnje i otvorene optužbe upućene ćerki bivšeg predsednika koja je imala koristi od sklapanja insajderskih poslova i koji su joj doneli nebrojane lukrativne ugovore.

Izabela Dos Santos i njen suprug Sindika Dokolo dodatno su uvećali svoje bogatstvo kroz lažne poslove i „kreativno“ računovodstvo. Njihovo carstvo se sastojalo od više od 400 kompanija i firmi u 41 zemlji, od kojih su najmanje 94 skrivene u tajnim jurisdikcijama poput Malte.

Lorenco je potvrdio da je bivši predsednik ukrao oko 24 milijarde dolara od vlade Angole, dakle Angolaca. Ista ova matrica samo manje skale dešava se i u Ekvatorijalnoj Gvineji, Centralnoafričkoj republici, Zambiji. Gramzivi još više osiromašuju siromašne, priča je očigledno svuda ista, i fenomen očigledno ima isti epilog: prirodni resursi retko izvlače zemlju iz siromaštva.

Žoao Lorenco je 2022. dobio još jedan mandat (Dos Santoš je iste godine preminuo), koji budi nadu ove siromašne države sa perspektivom koja može da bude potpuno drugačija.