Mahmud Bušatlija za Forbes Srbija: Precenjeni dinar uništava našu ekonomiju

Autor je savetnik za razvoj i investicije

Od početka ovoga veka, na globalnom nivou je vidno da svi živimo u vrlo turbulentnom ekonomskom okruženju. Duboke analize perioda od 2000. do 2023. godine nameću zaključak da sve ovo vreme protiče samo jedna kriza, koja s vremena na vreme menja svoj oblik, kao rezultat globalnih političkih uticaja, a istovremeno povratno utiče na regionalne, integralističke i nacionalne politike.

Na to ukazuje i činjenica da pojedinačne krize traju sve duže i duže, a periodi između kriza su sve kraći i samo na momente izgledaju kao kraj prethodne krize.

Da li mi uopšte shvatamo šta se događa oko nas, pod kakvim smo uticajima koji stižu od međunarodne trgovine i finansijskih kretanja? Kako reagujemo u cilju zaštite našeg javnog interesa, koji se odnosi na sve građane? Za početak može se razmotriti odnos dinara i evra, valute 20 članica Evropske unije (EU). To nameće i sledeće pitanje, da li se kurs formira prema ponudi i potražnji na našem deviznom tržištu, a u cilju zaštite konkurentnosti naših roba i usluga, podsticaja izvoza i zaštite životnog standarda građana?

Da bi se ispunili ovi ciljevi, dinar bi morao da prolazi konstantnu depresijaciju prateći zahteve naše ekonomije, pa bi sada evro vredeo 180-200 (a možda čak i više), a ne 117 dinara koliko je već dugo.

U principu, a to je i istorija dokazala, država koja ima fleksibilniju i adaptibilniju ekonomiju, lakše prolazi i izlazi iz kriza. Doduše, istorija je potvrdila i činjenicu da onaj koji je svoju državu doveo do krize – bilo da je društvena, socijalna, zdravstvena, ekonomska, finansijska, politička ne može je i izvući iz te krize.

Sveto trojstvo zdrave ekonomije

Procena vrednosti nacionalne valute zavisi od tri važna elementa: strukture nacionalne ekonomije, konkurentnosti domaćih roba na domaćem i inostranom tržištu i životnog standarda stanovništva.

Ukoliko se izbalansira ovo „sveto trojstvo“ zdrave ekonomije, dinar će imati realnu vrednost. To će onda omogućiti konkurentnost naših roba nad uvezenom robom, konkurentnost naših roba na inostranom tržištu, diversifikaciju zemalja iz kojih se uvoze robe i usluge, diversifikaciju država u koje se izvoze naše robe i usluge. To će onda uticati na smanjenje deficita međunarodne razmene i smanjenje javnog duga, koji se ne vraća od prihoda države, nego na teret stanovništva. Konačan rezultat će biti realan rastući standard stanovništva.

Nažalost, naša stvarnost je drugačija. Mi živimo u zemlji u kojoj se od početka ovog veka bez ozbiljnog, (moglo bi se reći bez ikakvog planiranja) dešavaju procesi na štetu javnog interesa. Praktično, mi nemamo monetarnu politiku, jer dinar nema ulogu naše nacionalne valute budući da je čvrsto vezan za tuđe valute.

Svi ugovori, svi planovi, cene, plate i penzije obračunavaju se u evrima, pa čak i BDP, koji se statistički i realno/nominalno realizuje isključivo u dinarima. Upotreba tuđe valute kao merila naše valute, ne dozvoljava da se realno i efektno balansira vrednost dinara, promenom kursa evra i ostalih stranih valuta u opticaju u našoj ekonomiji, a to dovodi do precenjenosti dinara, što znači da je naša roba postala manje konkurentna u međunarodnoj razmeni, odnosno postaje preskupa i za izvoz i za domaće tržište.

Dugogodišnje prihvatanje zahteva MMF-a da dinar bude stabilan prema rezervnoj valuti, u našem slučaju to je evro, dovelo nas je do rezultata koji se postižu u kolonijama koje imaju valutni odbor (Currency Board).

Valutni odbor

Valutni odbor je vid monetarne vlasti u zemlji koja emituje svoju nacionalnu valutu – novčanice i kovanice. Ukoliko zemlja ima VO – bez obzira na to da li ima ili nema centralnu banku domaća valuta je vezana za stranu (rezervnu) valutu, fiksnim kursom. VO ne utiče na monetarnu politiku zemlje, nego se oslanja na ponudu i potražnju rezervne valute, emitujući nacionalne novčanice i kovanice, obezbeđujući konverzije fiksnim kursom. Ova uloga VO u simbiozi sa centralnom bankom onemogućava da se kreira i sprovodi monetarna politika u skladu sa javnim interesom.

Valutni odbor (Currency Board) može funkcionisati sam ili paralelno sa centralnom bankom, iako je ovaj aranžman neuobičajen. Ova malo poznata vrsta monetarnog sistema postoji od vremena uspostavljanja centralnih banaka. Valutni odbor se vrlo retko koristi kao jedina monetarna vlast, jer ne može biti zajmodavac u krajnjoj instanci kao „vladina banka“.

Za razliku od centralne banke, VO ne spasava problematične banke čiji kredibilitet održava stabilnost lokalne valute. Zbog toga VO mora: da održava najmanje 100% rezervne valute koja pokriva novčanu bazu lokalne valute i da ima dugoročnu čvrstu vezu fiksnim kursem sa lokalnom valutom. VO ne može manipulisati kamatnim stopama utvrđivanjem diskontne stope. Pošto VO ne daje pozajmice bankama i vladi, jedini način koji vlada ima da prikupi sredstva je fiskalni prihod i zaduživanje, a ne štampanje novca.

Pošto VO mora pokrivati lokalnu valutu deviznim rezervama, centralna banka zaduživanja države u rezervnoj valuti koristi kao pokriće za štampanje viška novca, koji prouzrokuje inflaciju.

VO mora u potpunosti omogućiti pretvaranje lokalne valute u rezervnu valutu – ne smeju postojati ograničenja za fizička lica i privredne subjekte da menjaju nacionalnu u rezervnu valutu i obavljaju transakcije na tekućim ili kapitalnim računima.

VO pušta u opticaj lokalnu valutu (novčanice i kovanice) koja je vezana za stranu valutu, koja se naziva rezervna valuta – jaka valuta kojom se trguje u međunarodnoj razmeni. U ovom slučaju je vrednost i stabilnost lokalne valute direktno povezana sa vrednošću i stabilnošću strane/rezervne valute, sa kojom je lokalna valuta povezana strogo fiksnim deviznim kursom.

Sa VO, monetarna politika zemlje nije pod uticajem odluka monetarnih vlasti centralne banke, nego je određuje ponuda i potražnja rezervne valute. VO jednostavno izdaje lokalnu valutu i nudi uslugu pretvaranja lokalne valute u rezervnu valutu po fiksnom kursu.

Za razliku od centralne banke, VO ne drži bankarske depozite koji zarađuju kamate i donose profit iz koga se može vršiti spasavanje. Ako komercijalna banka propadne, VO je neće spasiti.

Teoretski, VO bi zbog čvrste veze lokalne sa rezervnom valutom, vremenom trebalo da dovede do kamatnih stopa vrlo sličnim onima na domaćem tržištu rezervne valute – u našem slučaju evrozone – ali praksa doštampavanja novca od strane NBS to onemogućava.

VO ne utvrđuje monetarnu politiku, nego ponuda i potražnja za rezervnom valutom vezanom fiksnim kursom za domaću valutu. To znači da se kamatne stope i drugi instrumenti monetarne politike ne koriste za upravljanje privredom.

Uticaj MMF-a

Sprovođenje monetarne politike slične sistemu valutnog odbora, u kome NBS održava dugi niz godina fiksni devizni kurs evra, može naglo da dovede do spekulisanja inostranih investitora i kreditora da li će i do kada će NBS zaista koristiti devizne rezerve u cilju zaštite fiksnog kursa evra. Zbog ovoga MMF zahteva, a guverner NBS i ministar finansija pristaju na fiksni kurs dinara prema evru, koji je jedina garancija povraćaja investicija i redovnog servisa duga.

Situacija u kojoj će NBS morati da zadrži ili poveća osnovnu kamatu u cilju obuzdavanja i obaranja inflacije, a inflacija ne bude padala u kratkom roku, dovodi do percepcije inostranih investitora i kreditora da će NBS morati da koriguje vrednost precenjenog dinara – koji se održava na fiksnom kursu evra u deviznim rezervama, a ne na snazi nacionalne ekonomije – dovešće do odustajanja od projekata prisutnih spekulativnih investitora, a finansijske institucije neće biti spremne da finansiraju naše projekte, jer će slabiji dinar promeniti kurs i onemogućiti jeftinu zamenu za evro – neophodnu za ekspatrijaciju profita, povraćaj investicija i uredan servis dugova.

Teorija zapadne provinijencije „slobodnog tržišta“ prikazuje VO kao osnovu za stabilnost lokalne valute, a fiksni devizni kurs osigurava vrednost lokalne valute, što pruža poverenje preduzećima, investitorima i finansijerima, čineći lokalu valutu pouzdanom. Nažalost, praksa pokazuje drugačije rezultate fiksnog deviznog kursa – to je jedan od najopasnijih instrumenta neokolonizacije. Fiksni devizni kurs ne dozvoljava valorizaciju domaće valute na nivou realnog dostignuća nacionalne ekonomije. To dovodi do precenjene vrednosti nacionalne valute, koja favorizuje uvoz i onemogućava izvoz, jer lokalne robe i usluge postaju nekonkurentne, a životni standard opada.

Dakle, VO isključuje osnovnu obavezu centralne banke da održava realnu vrednost nacionalne valute, konkurentnost roba i usluga obezbeđujući rast životnog standarda svojih stanovnika.

Praćenjem vrednosti dinara, u periodu od 2002. kada je operativno evro ušao u našu ekonomiju, pa sve do sada, evidentno je da i pored odluke NBS iz 2009. godine koja je obavezuje da održava plivajući kurs, obezbeđuje da dinar bude odraz naše, a ne nemačke ekonomije.

Poslednjih devet godina dinar je praktično u režimu Valutnog odbora i fiksnog kursa sa evrom, a NBS fingira plivajući kurs dinara u odnosu na evro.

Visina devizne rezerve koju drži NBS, bila bi za pohvalu da ne održava diktirani nivo fiksnog deviznog kursa evra. Devizne rezerve koje drži NBS su veće od novčane baze dinara u opticaju u Srbiji, a po pravilima VO može nekontrolisano štampati dinare, što dovodi do precenjenog dinara i permanentne inflacije.

Precenjeni dinar favorizuje i pospešuje uvoz, jer je potrebno manje dinara da se kupi evro, a sa druge strane taj isti dinar obuzdava izvoz, jer se za zarađeni evro od izvoza dobija manje dinara. To znači, da je naša monetarna politika – ako uopšte postoji – oborila konkurentnost naših roba i usluga. Niska ili potpuno uništena konkurentnost naših roba dovodi do toga da se uvoze proizvodi sumnjivog kvaliteta i prodaju po precenjenim cenama.

Naši tradicionalni, elementarni proizvodi se sve manje proizvode, jer ni na našem tržištu ne mogu pokriti troškove proizvodnje, a kamoli da stvore profit koji bi omogućio akumulaciju i investiranje u razvoj proizvodnje. Problem domaće proizvodnje razmenjivih dobara, leži u činjenici da smo deindustrijalizovani i zato moramo uvoziti i gotove proizvode i repromaterijale. Najbolji primeri su poljoprivreda, stočarstvo i prehrambena industrija.

To nas dovodi do zaključka da je precenjenost dinara sistematski povećavala uvoz i smanjivala izvoz, pa je Srbija postala pretežno uvoznička zemlja, sa konstantnim deficitom spoljnotrgovinske razmene.

Direktna posledica ovakvog statusa međunarodne trgovine je pad konkurentnosti naših roba i usluga, a to je narušilo javni interes i dobrim delom obara standard stanovnika. Dakle, precenjeni dinar uništava našu ekonomiju.

Realan kurs prema valutama zemalja sa kojima imamo najveću razmenu, omogućio bi konkurentnost naših proizvoda i usluga u izvozu, a uvoz roba i usluga bi bio skuplji. Ovo bi dovelo do značajne promene racija uvoz/izvoz, pa bi naš izvoz znatno više pokrivao uvoz. Ova promena bi bila podsticaj razvoju proizvodnje razmenjivih dobara, podizanje njihovog kvaliteta i realno povećanje broja zaposlenih. Dakle, imali bismo veći prihod od izvoza, manje troškove uvoza i niži deficit u međunarodnoj razmeni, pa bi to dovelo i do smanjenja javnog duga.

Proizvođači bi za istu cenu svog proizvoda u izvozu dobili znatno više dinara, mogli bi podići plate, stimulisati veću produktivnost i kvalitet, a povećala bi se i potrošnja, što bi povećalo fiskalni prihod države i BDP. Sve to bi dovelo do povećanja životnog standarda, zasnovano na povećanju prihoda i potrošnje na bazi povećanja kupovne moći.