Mahmud Bušatlija za Forbes: Šta će se desiti “Dan posle”

Autor je savetnik za razvoj i investicije

Bez obzira kako će se izvesti aktuelna tranzicija vladanja, nadam se da će nam doneti upravljanje našom državom. Bitno je znati da oni koji su izabrani na izborima imaju ograničeni mandat za upravljanje javnim i državnim kapitalom, a nemaju pravo da umanje povereni im kapital.

Nasuprot upravljanju, od početka ovog veka naši političari primenjuju vladanje, za svoj račun i interese svoje oligarhije, koje zadužuje državu. To sumanuto zaduživanje za „investicije“ koje ne mogu povratiti uloženi novac, dovodi do rasta javnih dugova koje će vraćati građani.

Bilo da nam ova tranzicija donese prelaznu Vladu, tehničku Vladu, ili čak sasvim običnu Vladu, javna uprava će se suočiti sa monetarnom i fiskalnom krizom, koje su dosadašnjim sprovođenjem, ili manipulacijama tih politika, donela tešku krizu duga.

Posledica tih kriza je devastacija ekonomije, koja se jedva održava gotovo isključivo zaduživanjem. Uvoz cvate, izvoz zamire, a razvoj i kupovna moć opadaju. Jedino rastu BDP i cene. Prva stvar koja se pojavom ovih kriza dešava u zemljama u razvoju, jeste nagli zastoj stranih direktnih investicija (SDI – Sudden Stop of Foreign Direct Investment), što smo već doživeli 2008. i 2009. godine. Dolazi sa međunarodnog finansijskog tržišta i vezan je za kontrakciju kapitala iz koga se investira, zbog smanjenja profita i visokih rizika plasmana.

Kreditni rejting Srbije je BBB- spekulativni sa negativnom prospekcijom na srednji rok, a to već otežava dobijanje stranih komercijalnih i državnih kredita. Taj rejting ne pomaže ni SDI, investicijama koje stranci unose u našu zemlju. Dosadašnje SDI nisu pomogle ni razvoju ni kupovnoj moći, jer su uglavnom zapošljavali 250-300 radnika najnižeg obrazovanja i plata, a država ih je žestoko subvencijala da bi došle.

U dugovima do guše

Dakle, odlaskom ministra finansija i guvernerke NBS, „dan sutra“ ćemo se naći do guše u dugovima, a dosadašnja „politika“ daljeg zaduživanja da bi se vratio prethodni dug, neće više biti moguća.

Reforma bankarskog sistema je dovela do neproporcionalno velikog broja i kapitala stranih banaka u odnosu na naše banke. To nije proces koji se smeo sprovesti privatizacijom, uništavajući naše banke pa samim tim i moguću državnu intervenciju. Država nije smela da podlegne pritiscima da proda preostali kapital koji ima u našim bankama, u navodnom procesu privatizacije. Zašto bi se pristajalo na insistiranje MMF-a da država proda svoj kapital u Komercijalnoj banci, ako je ona već bila privatizovana, do mere da su EBRD i ostali privatni investitori imali natpolovično vlasništvo.

Mi živimo u zemlji u kojoj se od početka ovog veka bez ikakvog planiranja dešavaju procesi na štetu javnog interesa. Praktično, mi nemamo monetarnu politiku, jer dinar nema ulogu naše nacionalne valute budući da je čvrsto vezan za tuđe valute. Svi ugovori, svi planovi, sve cene, plate i penzije obračunavaju se u evrima, pa čak i BDP koji se statistički i realno/nominalno realizuje isključivo u dinarima.

Upotreba tuđe valute kao merila naše valute, ne dozvoljava da se realno i efektno balansira vrednost dinara, promenom kursa evra i ostalih stranih valuta u opticaju u našoj ekonomiji, a to dovodi do precenjenosti dinara, što znači da je naša roba postala manje konkurentna u međunarodnoj razmeni, odnosno postaje preskupa i za izvoz i za domaće tržište.

Posrnulo građevinarstvo

Građevinarstvo Srbije sa najvećom operativom u Jugoslaviji, koje se u vreme sankcija devedesetih godina prošlog veka, pokazalo kao najžilavija grana naše privrede, sada je potpuno devastirano. Umesto desetak građevinskih preduzeća – koja su pojedinačno zapošljavala osam do 15.000 ljudi – u Srbiji sada ima dvadesetak hiljada registrovanih preduzeća iz oblasti građevinarstva, u kojima je zaposleno po manje od 300 ljudi, a tako mala preduzeća ne mogu se smatrati građevinskim, nego zanatskim.

Građevinska preduzeća koja nemaju više od 5.000-6.000 zaposlenih. Ne mogu da organizuju svoju logistiku i upravljaju velikim projektima u zemlji, a naročito u inostranstvu. Čak i kao zanatska preduzeća ne mogu da preuzmu radove na većim projektima. Na primer, za izradu protivpožarnih vrata za 200-250 hotelskih soba, naše zanatlije moraju potrošiti 6-8 meseci, a industrijska izrada traje desetak radnih dana.

Naša politika se od 2002. praktično svodi na molbe kreditoru da našim preduzećima daju bar deo kolača. Umesto da se država zalaže da naše firme budu glavni izvođači. Ali, za ovakvu promenu politike potrebno je građevinarstvo urediti zakonima, koji će stimulisati, a u nekim slučajevima insistirati na ukrupnjavanju građevinskih preduzeća i nametati stvaranje velikih građevinskih firmi.

Demokratizacija nam je 2002. donela drastične promene na gore u oblasti zakonodavstva koje reguliše građevinarstvo. Odustalo se od čvrste regulacije iz vremena Jugoslavije, koje je služilo kao primer i mnogim razvijenim zemljama. Sve se svelo na jedan zakon o izgradnji. On reguliše i urbano planiranje, upravljanje građevinskim zemljištem, restituciju i legalizaciju bespravno sagrađenih objekata.

Sve skuplji projekti

Oko 2013-2014. počinje upotreba građevinarstva u svrhu kriminalnih i koruptivnih radova. Uz objašnjenje da građevinarstvo podiže BDP. Ali, gle čuda, ne razvija ekonomiju i ne podiže kupovnu moć i životni standard građana. Da bi se izbegle strane kompanije koje obezbeđuju finansiranje, država počinje da se zadužuje. Skupština donosi posebne zakone (lex specialis) koji eliminišu javne nabavke.

U početku država finansira infrastrukturne projekte, koji ostaju u vlasništvu javnih i državnih preduzeća. Projekti postaju enormno skupi i ne mogu u eksploataciji ostvariti profit iz koga mogu servisirati kredite, a dugovi države postaju javni dugovi. Koristeći zakone donete za poseban projekat, država dodeljuje posao glavnog izvođača izgradnje i opremanja domaćim preduzećima, pogodbom bez tendera. Glavni izvođači prenose radove podizvođačima, od kojih neki imaju samo nekoliko zaposlenih.

Komercijalni krediti umesto projektnih

Pošto država nema ekonomiju koja može da generiše fiskalne prihode dovoljne za investicije u izgradnju, moramo da se zadužujemo. To obavlja uzimanjem kredita iz koga finansira investitora – javna i državna, a u poslednje vreme i direktno privatna preduzeća. Ako država ima dobar poslovni plan za investiciju, koji obezbeđuje povraćaj kredita iz poslovanja investitora – javnih i državnih preduzeća – onda će tražiti projektni kredit.

Ta vrsta kredita je vezana za projekat. Ima jasno definisani iznos investicije i jedino se može koristiti za realizaciju te investicije. U ovom slučaju kreditor procenjuje mogućnost povraćaja kredita iz profita, koji će ostvarivati investitor. Ako je vrednost projekta naduvana, investitor neće moći ostvarivati profit iz koga bi se vraćao kredit, pa kreditor neće odobriti taj kredit. Projektni krediti imaju malu fleksibilnost koja pokriva dodatne konsultante i naknade za upućivanje/preporuku (Referral Fee), ali ništa više od toga. Dakle, iz projektnih kredita se u principu ne mogu finansirati korupcija i kriminalizovani profit.

Zato se država zadužuje koristeći komercijalne kredite. U ovom slučaju kreditori neće tražiti mogućnost povraćaja iz profita, nego će tražiti garanciju povraćaja. Kada Skupština odobri tu garanciju ona postaje suverena garancija, koja garantuje povraćaj nekim od vidova suvereniteta – prirodna dobra, suverena teritorija i prava. Pošto dobije suverenu garanciju, kreditor ne vodi računa da li je suma kredita prevelika i kako će se trošiti.

Konačno, ovo je otvorilo vrata korupciji, odnosno plaćanju usluge koja omogućava „zaobilaženje“ zakona, propisa i normi, a omogućava kriminalizaciju profita, stečenih kriminalnim radnjama. Stvara se piramida u kojoj oni sa nižeg nivoa plaćaju onima koji u gornjem nivou donose odluku kome će biti dodeljen posao bez tržišne kontrole i ide vertikalno do samog vrha piramide.

U čijim džepovima

Po horizontali se dešava drugi proces. Oni koji su po vertikali dobili poslove, angažuju veliki broj podizvođača od kojih dobar deo nema više od jednog zaposlenog. Oni služe da „rade“ fiktivne poslove i fakturišu ugovorene cene neizvršenih radova. Tako stečeni novac se raspodeljuju duž vertikale u nezaslužene profite i korupciju.

Iz ove konfiguracije se vidi da od naduvane cene projekta u našoj ekonomiji ostaje samo legalna vrednost projekta, a onaj deo koji ostane od naduvene cene završava u privatnim džepovima. Taj privatizovani deo postaje javni dug. Verovatno bi državni organi mogli ustanoviti koliko je javnog i državnog novca završilo u privatnim rukama i čijim džepovima.

Ovo je ambijent u kome ministar finansija raspolaže stotinama milijardi dinara ili, da se bolje razume, milijardama evra. Pošto je dinar precenjen, a evro jeftin, javni dug ne izgleda velikim, a BDP raste na ukupnim sumama kredita prikazanih kao investicije. Krediti koji se ne mogu vratiti postaju javni dug, a ne deo BDP-a. Ovo ukazuje na to da se manipuliše rastom BDP-a, a razvoj pada, obarajući kupovnu moć i životni standard skoro svim stanovnicima Srbije.