Nekim penzionerima povećanje penzija ništa nije značilo: Zašto domovi za stare ne mogu da podignu kvalitet nakon podizanja cene

Povećanje penzija od 12,2 odsto za one koji su smešteni u državnim domovima za starije po svemu sudeći neće mnogo značiti.

Naime, od februara ove godine smeštaj za njih skuplji je za oko 30 odsto. Poslednje povećanje bilo je početkom 2024. kada su takođe cene korigovane naviše za isti iznos.

Cene u državnim domovima su se tako približile cenama kod privatnika. Negde dostižu više od 100.000 dinara.

Sagovornici Forbes Srbija ukazuju da povećanje nije srazmerno. Pre svega zavisi od tipa sobe u kojoj je staro lice smešteno. Takođe i da je domovima za stare potrebno ozbiljnije ulaganje i kadar. On nedostaje kako u državnom, tako i privatnom sektoru. Iako mnogi očekuju da je u privatnim domovima usluga bolja, sagovornici Forbes ukazuju da ne mora nužno da znači i da mnogi iznose primedbe na račun usluga u tim domovima.

Upozoravaju da je povećanje cena smeštaja za neke korisnike u državnim domovima za stare veće od 30 odsto. Ono se odnosi na višekrevetne sobe dok je povećanje cena za jednokrevetne sobe i 50 odsto.

Kako se može videti iz cenovnika objavljenom na sajtu Gerontološkog centra, smeštaj u domu Bežanijska kosa kreće se od 55.000 do 102.000 dinara.

Penzija za smeštaj u domu mnogima neće biti dovoljna

Oko 55.000 dinara plaća korisnik koji je smešten u višekrevetnoj garsonjeri, dvokrevetnoj i višekrevetnoj sobi, a koji je pokretan i može samostalno da funkcioniše (odnosno III ili IV stepen podrške).

Za one kojima je potrebna pomoć drugog lica (sa I stepenom podrške, odnosno nepokretnim osobama kojima je potrebna potpuna pomoć drugog lica u obavljanju dnevnih životnih aktivnosti) košta više.

Tako na primer, dvosobni apartmani sa jednokrevetnim sobama koštaju od 89.000 do 102.000 dinara.

Jednokrevetna garsonjera za lice koje je pokretno i ne zavisi od pomoći osoblja ili delimično košta oko 83.000 dinara.

Višekrevetnu sobu lice koje nije pokretno ili zavisi od pomoći drugog plaća oko 70.000 dinara.

Nešto je povoljnije u staračkom domu na Voždovcu gde se cene kreću od 47.000 do najviše 89.000. Slične cene smeštaja za stare su i na Karaburmi.

U stacionaru gde su smešteni samo oni kojima je potrebna pomoć jer ne mogu samostalno da obavljaju aktivnosti smeštaj košta 63.000 dinara.

Šta sve dobijaju u privatnom domu

Što se tiče cena u privatnim domovima, kako smo metodom „tajnog kupca“ saznali u jednom takvom stacionaru u Beogradu, smeštaj košta od 800 evra do 900 evra. U zavisnosti od toga da li su sobe dvokrevetne, trokrevetne ili četvorokrevetne.

U cenu smeštaja uključena su tri glavna obroka i dve užine, i kako navode 24-časovna nega i nadzor lekara. Ono što korisnici mogu dobiti od usluga je kupanje (jednom nedeljno, po potrebi i više puta), brijanje, šišanje, sečenje noktiju.

Postoji i mogućnost fizioterapije koju korisnik plaća 900 dinara.

Specijalističke preglede korisnici dodatno plaćaju – takoreći kao i kada bi otišli u privatne zdravstvene ustanove – od 6.000 do 16.000 dinara u zavisnosti o kojoj vrsti pregleda je reč.

Nedostatak kadra, pre svega negovatelja

Nekadašnja poverenica za zaštitu ravnopravnosti Brankica Janković kaže da se rast cena državnih domova za starije i mogao očekivati. Navodi da je rukovodiocima ovih ustanova sve teže da organizuju rad kako zbog poskupljenja svih pratećih troškova, tako i nedostatka kadra.

Posebno skreće pažnju na nedostatak negovateljica. Da bi ih ove ustanove zadržale neophodno je da im se povećaju plate jer ovaj posao nije lak.

„Nedostaje osoblje bez koga ustanova ovog tipa ne može da funkcioniše. Takođe treba imati u vidu i poskupljenje drugih troškova kao što su dobavljači, zatim cene hrane su porasle, energenata…“.

Kako je ranije bila direktorka Gerontološkog centra, sagledavajući priču iz tog ugla, ukazuje da nije lako ni onima koji upravljaju i vode te ustanove. U domove je potrebno da se ulaže što se mora predočiti i predstavnicima resornog ministarstva.

Iako je poskupljenje cena domova za stare očekivano, ono nije srazmerno visini penzija. Tačnije, ide na uštrb povećanja penzija od početka ove godine.

Mnogi ovu uslugu neće moći da priušte. To će biti izvodljivo samo ako im neko od bližih srodnika ili dece pomogne, dodaje Janković.

Za one koji mogu da računaju na pomoć, nije isključeno da će sada gledati da odlaze u privatne budući da se cene u državnim približavaju njihovim, navodi.

Rast penzija ne prati rast ovih troškova

I Nadežda Satarić iz Udruženja Snaga prijateljstva-Amity kaže da je poskupljenje državnih domova bilo očekivano. Ipak, kako dodaje, nije bilo za očekivati da će cene u državnim domovima porasti i za više od 30% od februara.

Objašnjava da cene smeštaja u jednokrevetnim i dvokrevetnim apartmanima, garsonjerama ili sobama rastu za dodatnih 20 do 50%.

„Ovo tim pre kada se zna da državne ustanove socijalne zaštite nisu profitne za razliku od privatnog smeštaja“, dodaje ona. Ukazuje da rast penzija ne prati u punoj meri rast svih troškova koje penzioneri imaju.

Ističe da je evidentno da je domovima za smeštaj odraslih i starijih sve teže da obezbede adekvatan broj profesionalnih negovatelja i medicinskih sestara kao i stručnih radnika. Tako je upravo zbog niskih plata.

Zato mnogi negovatelji i medicinske sestre čim steknu prakse, napuštaju posao i odlaze u Nemačku, Austriju, Sloveniju ili druge zemlje gde su ti poslovi mnogo bolje plaćeni.

Može li država pomoći kada je penzija nedovoljna

Satarić kaže da ako će poskupljenje cena domskog smeštaja uticati da ustanove obezbede potreban broj negovatelja i stručnih radnika, a time poprave kvalitet usluga – onda će utoliko biti i opravdano.

Ipak, ne čini joj se da će se to i desiti.

Na pitanje ko sve može da priušti da plati dom, budući da prosečna penzija nije dostigla ni 57.000 (tačnije 56.847 dinara) ona kaže da million penzionera u Srbiji ima penziju ispod prosečne.

„Samim tim ne može da priušti da plati dom i da mu ostane dovoljno za lekove i sve druge potrebe. Osim ako nije uspeo da ostvari novčani dodatak za tuđu negu i pomoć, koja iznosi nešto više od 37.000 dinara mesečno“, dodaje.

Oni koji ga nemaju teško mogu da naprave finansijsku konstrukciju da bez podrške srodnika ili ušteđevine priušte sebi privatni dom, dodaje Satarić.

Uslovi nekada ne zavise od cene

Ako nemaju ikakva primanja, a nemaju ni srodnike koji su u zakonskoj obavezi da učestvuju u njihovom izdržavanju, kompletno ili makar delimično država može preuzeti na sebe obavezu da doplaćuje korisniku smeštaj u dom za stare ili da ga kompletno plaća.

„Takođe će korisniku obezbediti i mesečni džeparac od 5.000-6.000 dinara. Problem je što je taj smeštaj teško dočekati u državnom domu. Na mesto se uglavnom čeka duže od godinu dana“, kaže sagovornica.

Kada je reč o uslovima, Satarić kaže da postoje domovi u kojima se zaposleni veoma trude da u okviru postojećih mogućnosti pruže što je više moguće korisniku. Dodaje da joj se javljaju srodnici, ali i sami stariji ljudi da podele svoja iskustva iz korišćenja usluga smeštaja.

„Ona su veoma različita, ali sveukupno bolja su kada su u pitanju državni domovi u odnosu na privatne. Kod privatnika ili su ljudi veoma zadovoljni ili su veoma nezadovoljni“, dodaje.

Kaže da se pokazalo da usluga ne zavisi ni od cene. „Ima ih koji plaćaju 1.000 evra mesečno pa su nezadovoljni, a ima ih gde su za te pare veoma zadovoljni. U privatnim domovima, prema pričama srodnika i korisnika, hrana je slaba i jednolična. Osoblja nema dovoljno pa je i nega neadekvatna, nema sadržaja dnevnih aktivnosti izuzev ishrane i nege“, dodaje.

Ima li mesta u domovima?

Prema izveštaju Republičkog zavoda za socijalnu zaštitu, usluge smeštaja odraslih i starijih u 2024. godini u državnim domovima koristilo je 7.122 korisnika sa 65 i više godina starosti i 1.173 onih koji su mlađi od 64 godine. U privatnim domovima bilo je 8.596 korisnika sa 65 i više godina i 601 koji su mlađi od 64 godine.

Inače, kapaciteti za smeštaj odraslih i starijih u državnim domovima su nešto ispod 10.000.

I u privatnim ima nešto više od 10.000 mesta. Popunjenost kapaciteta u 2024. godini bila je 92% u državnim, a 84% u privatnim domovima, navodi Satarić.

Ukazuje da pritisak na smeštaj u domove i ne bi bio toliko veliki kada bi bile razvijenije dnevne usluge u lokalnim zajednicama.

Na primer, usluga Pomoć u kući nije u 2024. godini postojala u 33 lokalne samouprave, a u 126 gde je bila obezbeđena, koristilo je ukupno 12.606 lica. Krajem 2025. bilo je 10.130 korisnika iz grupe odraslih i starijih lica, navodi Nadežda Satarić.

Sindikat: „Poskupljenje domova ekonomski neutemeljeno“

Predsednik Udruženja sindikata penzionera Srbije Milan Grujić ukazuje da je jasno da će pružaoci usluga naći više objektivnih razloga za povećanje cena. Ipak, ovoliko povećanje cena domova za stare ekonomski je neutemeljeno, smatra.

Kako kaže, predstavlja udar na standard penzionera i njihovih bližnjih, dece i rođaka koji su prinuđeni da im pomognu u plaćanju.

I on kao najveći problem vidi odliv kadra kao što su negovateljice, servirke, spremačice… Dodaje i da je fluktuacija kadra u privatnim domovima takođe velika. „I tamo nedostaje fizioterapeuta, medicinske sestre, negovateljice. Takođe fali i pomoćnog osoblja odnosno tehničkog kadra“, ističe.

Ukazuje na razlike između državnih i privatnih domova za stare.

Potvrđuje da nekada cena, odnosno to što će neko platiti više, ne znači i bolje uslove. U privatnom smeštaju cene se kreću od 500 do 1.000 evra za „standardni smeštaj“. Za one koji se mogu svrstati u ekskluzivnije – i do 1.500 evra.

„To mali broj korisnika može da priušti i on se odnosi na specifične potrebe odnosno zavisi dosta od toga da li je pacijent pokretan ili polupokretan, kakvog je zdravstvenog stanja“, dodaje Grujić.

Podsećajući da su se u privatnom dešavali brojni problemi, poput požara, državni su, kaže, više pod kontrolama inspekcija i imaju utvrđene standarde.

Razlike u cenama i uslovima

„Poskupljenje od 20 ili 30% je udar koji mnogi neće moći da izdrže jer su u državnom smeštaju najstariji i najugroženiji koji nisu imali mogućnosti za kvalitnije vidove smeštaja i boravka.Treba dodati i troškove za lekove, pelene, ostale potrepštine, koje korisnik finansira sam“, kaže.

U državne ustanove je, kako kaže, potrebno veliko ulaganje, kako u smeštaj tako i u aktivnosti.

Sve se svodi na gledanje televizije, drugih aktivnosti nema, kaže Grujić.

Predstavnici domova za stare odnosno Gerontološkog centra Beograd nisu dostavili odgovore na pitanje Forbes o tome zbog čega su ove godine podigli cene, kao ni kakvi su im trenutni kapaciteti i uslovi što se kadra i organizacije posla tiče.