Pet pitanja Forbes Srbija učesnicima u trci za parlament: Ko ima rešenja za ekonomske izazove u izborno (ne)vreme

Parlamentarni izbori u Srbiji raspisani su za 25. oktobar i jedni su od najznačajnijih u poslednjih više od deceniju. Njihovim održavanjem, međutim, vreme ne staje, a sa njim ni izazovi i krize koje poslednjih godina smenjuju jedna drugu.

Pred zemljom je i godina u kojoj će organizovati međunarodnu izložbu EXPO 2027 kojoj je vlast posvetila ne samo budžetski novac. Nego i različite ekonomske i privredne resurse ne bi li ovaj projekat od kojeg mnogo očekuje završila na vreme. I opet, reče predsednik Srbije uoči donošenja odluke o raspuštanju Narodne skupštine i raspisivanju izbora, strahuje da sve bude završeno na vreme.

Forbes Srbija pred učesnike u najavljenoj izbornoj trci ističe pet najvažnijih fiskalnih i ekonomskih izazova na koje bismo u kampanji mogli da čujemo odgovore. Ili bi barem trebalo. I od onih koji pretenduju da zadrže vlast, ali i od onih koji žele da je osvoje.

1. Republički budžet

Nedavno usvojenim rebalansom budžeta, planirani fiskalni deficit za ovu godinu povećan je sa tri na 3,5 odsto BDP-a. Potpuno neopravdano, ako izuzmemo potrebu vlasti da pred izbore troše na neplanska i neselektivna davanja gotovo svim kategorijama punoletnih građana, odnosno birača. Ako se ovome doda da bi, prateći dosadašnji trend kretanja prihoda i rashoda, deficit na kraju 2026. iznosio najviše 2,5 odsto, rebalansom je to povećano za ceo jedan procentni poen.

Prekršen je, između ostalog, i dogovor sa MMF-om da država neće izdvajati dodatni novac za jednokratna davanja ni penzionerima ni bilo kome drugom. Niti će dozvoliti da deficit u ovoj godini pređe nivo od tri odsto.

Kako će izgledati naredni budžet? I na koji način buduća Vlada, ko god da je bude činio, planira da deficit budžeta vrati u planirane okvire? A taj okvir, prema Fiskalnoj strategiji, je tri odsto, da bi se onda tokom 2028. i 2029. dalje smanjivao.

Da li i od buduće vlade možemo očekivati krojenje javnih finansija po sličnoj meri i probijanje granice deficita ukoliko to razne „nužnosti“ zahtevaju? Da li će, ukoliko planiraju smanjivanje deficita, to podrazumevati veće prihode ili smanjenje rashoda? Hoće li se zbog većih prihoda posegnuti za promenom nekih poreza i kojih ili za smanjenjem sive ekonomije i na koji način? A ako se smanjuju rashodi, da li će to značiti smanjenje tekućih rashoda, odnosno penzija i plata u javnom sektoru ili nekih kapitalnih rashoda? Hoće li se možda odustajati od nekih ulaganja u infrastrukturu i kojih?

Na kraju, budžet za narednu godinu nije usvojen. I njegovo usvajanje biće jedan od najprioritetnijih zadataka nove Vlade Srbije. Ako uopšte bude moguće da se on usvoji do kraja ove godine, odnosno do 15. decembra kada ističe rok po Zakonu o budžetskom sistemu.

2. Budžet grada Beograda

I dok je republički budžet pretrpeo jedan, budžet grada Beograda pretrpeo je dva rebalansa. Svojevremeno se najavljivala i mogućnost trećeg prekrajanja gradske kase. Finansije prestonice su toliko kritične da su postale trn u oku i Međunarodnog monetarnog fonda.

Kako je Forbes Srbija već pisao, Vlada Srbije angažovala je, u skladu sa dogovorom sa MMF-om, eksternog revizora koji bi trebalo da analizira finansije grada i prikaže stvarno stanje i probleme.

Najveći kamen spoticanja u gradskoj kasi su vodeća javna gradska preduzeća. Gubici tri vodeća, GSP-a, Beograd puta i Beogradskih elektrana, premašila su 1,7 milijardi dinara.

Dugovi GSP-a su uvećani nekoliko puta, a razlog je, između ostalog, i odluka gradskih vlasti da prevoz u Beogradu bude besplatan. Da li je takva situacija održiva? Imaju li učesnici u izbornoj trci plan kako će srediti gradsku kasu kako ne bi postala problem i republičkom budžetu? Da li će i koliko još dugo prevoz biti besplatan? Ako se to desi, na koji način će se kompenzovati gubici koje zbog toga trpi GSP?

Na koji način se planira dalja saradnja grada, odnosno Sekretarijata za javni prevoz sa privatnim prevoznicima koji su poslednjih godina bili favorizovani na štetu GSP-a.

Na koji način će se reformisati druga gubitaška preduzeća u Beogradu, poput elektrana?

Ko će finansirati izgradnju gradske infrastrukture? Planira li se revizija infrastrukturnih projekata u prestonici i na koji način? Mogu li se i kako smanjiti transferi gradu Beogradu iz republičkog budžeta koji su poslednjih godina sve veći?

3. Sudbina NIS-a

Poslednjeg dana septembra, dakle u jeku izborne kampanje, ističu licence koje američki OFAC daje i NIS-u i mađarskom MOL-u u vezi sa radom srpske naftne kompanije i njenom daljom vlasničkom sudbinom. Imaju li učesnici u izbornoj trci rešenje za ovaj problem? Šta ako licenca za operativni rad NIS-a ne bude produžena? Postoji li plan kako će se tržište snabdevati naftnim derivatima u slučaju da se prekine dotok sirove nafte u pogon Rafinerije u Pančevu?

Šta, opet, ukoliko propadnu pregovori ruske i mađarske strane o kupovini većinskog paketa akcija Naftne industrije Srbije? Da li će se tražiti neki novi kupac ili će vlast biti spremna da u takvim okolnostima preuzme upravljanje NIS-om? Odnosno da na neki način nacionalizuje naftnu kompaniju i tako okonča ovu krizu?

Ili da, ukoliko Gasprom prodaje akcije, iskoristi svoje pravo preče kupovine koje je stekla ugovorom potpisanim 2009. godine sa ruskom stranom. I na taj način stekne vlasnički udeo koji je u ovom trenutku još u rukama Gasproma.

Sa druge strane, ako se dogovor postigne i MOL preuzme većinski paket akcija, hoće li se akcionarski ugovor sklopljen između Srbije i MOL-a obelodaniti? Da li su učesnici u izbornoj trci spremni da to učine čak i ako je tim ugovorom tajnost garantovana?

Hoćemo li saznati šta su predstavnici aktuelne vlasti potpisali ovog leta i da li su postignuti bolji uslovi za Srbiju od dogovora koji je pre više od deceniju i po sklapan sa Rusima, a što tvrdi Dubravka Đedović Handanović?

Ima li Srbija mehanizam i hoće li insistirati na njemu da u slučaju kriza i poremećaja na tržištu koji utiču na proizvodnju derivata i snabdevenost tržišta može reagovati i uticati na poslovne odluke kao manjinski partner MOL-a?

4. Put do energetske sigurnosti

Srbija već 2030, a najkasnije 2035. neće imati struje. Ovo je, početkom februara ove godine izjavio lično predsednik Srbije. Svoj bes i kritiku tada je usmerio na odgovorne u Ministarstvu energetike i EPS-u. Rekao je da se planovi o proizvodnji u narednim godinama prepisuju, a da potrošnja raste. Kako će se odgovoriti na tu rastuću potrošnju, niko do sada nije rekao. Ni on, a ni nadležni.

Imaju li učesnici na izborima ove odgovore? Šta je energetska budućnost Srbije i čime će se zameniti nedostajući proizvodni kapaciteti kada se ugase najstariji termoblokovi. Pritom, već ovog leta je potrošnja struje dostigla zimsku što se ranijih godina nije dešavalo.

Vlast najavljuje da će sledeće godine raspisati tender za izgradnju reverzibilne hidroelektrane Bistrica. Ujedno se planira i izgradnja Đerdapa 3, ali bez tendera. Već unapred se zna da će je graditi neka američka kompanija, samo još nije poznato koja i kada.

Da li su Srbiji potrebne istovremeno obe ove reverzibilne hidroelektrane, pogotovo što služe kao rezervoari, ali ne mogu zameniti postojeće sisteme kada oni izađu iz upotrebe? Da li će se plan o ulaganju u energetsku infrastrukturu revidirati, ako je jasno da za većinu nije obezbeđen novac?

Šta će biti sa projektom izgradnje solarnih elektrana koji je dogovoren sa konzorcijumom kompanija iz SAD-a i Južne Koreje?

A šta sa zagušenjem u izdavanju dozvola za izgradnju solarnih elektrana? Jer „usko grlo“ srpske energetike je i prenosna mreža u koju se ne ulaže dovoljno kako bi mogla da primi u sistem veće količine energije, čak i ako se one proizvedu.

Hoće li se graditi nuklearna elektrana s obzirom na upozorenja da bez nje nema zagarantovane energetske sigurnosti? Mora li se zbog svega ovoga strategija srpske energetike posve revidirati i ima li ko plan kako će to da uradi?

Šta će biti sa projektom Rio Tinto?

5. Revizija infrastrukturnih paradoksa

„Javne investicije trenutno su jedna od najvažnijih tema čitave ekonomske politike Srbije“.

Ovo je Fiskalni savet napisao 2024. u svojoj analizi javnih investicija i njihovog uticaja na ekonomiju, ali rečenica jednako važi i na današnji dan. Na javne investicije odnosno velike infrastrukturne projekte odvaja se neuobičajeno mnogo novca. Postale su treća najveća rashodna stavka u budžetu, odmah iza plata i penzija. Mereno učešćem u BDP-u izdvajanje za njih je ubedljivo najveće u centralnoj i istočnoj Evropi i „retko gde se viđa u svetu“.

Nevolja je, međutim, u tome što je u ovom segmentu budžetske potrošnje došlo do svojevrsnog paradoksa. Najproduktivniji rashodi, jer kreiraju radna mesta i upošljavaju domaću privredu pretvorili su se u svoju suprotnost. Za samo nekoliko godina postali su pretnja stabilnosti budžeta.

U analizi Fiskalnog saveta iz 2015. upozoreno je da iza niskih javnih ulaganja stoji sporost javne uprave. I to u svim fazama. Drugim rečima, do tada je ulaganje u infrastrukturu bilo nedovoljno, a i novac koji se odvajao, a nije se trošio u skladu sa planom, jer su planovi kasnili.

Tri godine kasnije, desio se obrt. Vlast je krenula da u infrastrukturu ulaže daleko veći novac, povećavajući iznose iz godine u godinu. Ali na pogrešan način. Zato danas Fiskalni savet upozorava da javna ulaganja postaju rizik, umesto da budu prednost. Razlog je izostanak planiranja i precizno utvrđene liste prioriteta. A uz to i način na koji se, gotovo po pravilu, biraju izvođači. Direktnim dogovorom i bez uvida i u isplativost i u konačnu cenu. A onda je onda u mnogim slučajevima dva ili više puta veća od inicijalno dogovorene.

Imaju li učesnici u izbornoj trci odgovore na ove kritike? Hoće li se investicioni planovi države revidirati? Primera radi, za projekte poput Dunavske magistrale, puta Beograd – Zrenjanin – Novi Sad, Vožd Karađorđe?