Povlačenje Aneksa 5 moglo bi da nas uvuče u novu arbitražu: Kako smo se „predali“ Kini kroz ugovore o kreditima

Odluka Vlade Srbije da stavi van snage Aneks 5 komercijalnog ugovora o rekonstrukciji i modernizaciji pruge od Novog Sada do Mađarske ostavila je iza sebe niz neodgovorenih pitanja.

Da li je Aneks stavljen van snage jednostrano, bez saglasnosti kineske strane? Da li su radovi predviđeni aneksom već plaćeni? Da li su radovi izvršeni, ali do plaćanja nije došlo?

Pozitivni odgovori na neka od ovih pitanja mogli bi da dovedu do spora. Kod ovakvih ugovora, on se rešava ili dogovorom ili arbitražom.

Sve što je dobijeno od ministarke građevinarstva jeste objašnjenje da aneks stavljaju van snage zbog provere i da nije počela njegova primena.

Prema saznanjima koje je juče objavio nedeljnik Radar, radovi po Aneksu 5 su već isplaćeni što stvara veliku nelogičnost – zašto se onda povlači. Takođe, i da su Kinezi iznenađeni (i ljuti, kako stoji u nadnaslovu teksta?) odlukom da bude stavljen van snage. Dodatno, u pregovorima je bio i Aneks 6.

Nema pojašnjenja iz ministarstva

U ministarstvu ćute. Nisu odgovorili na pitanja Forbes Srbija da li je aneks stavljen van snage bez saglasnosti kineskog konzocijuma. Kao i da li bi takav potez mogao da odvede našu zemlju do arbitraže.

U takvim postupcima naša država je već puno puta učestvovala i mahom gubila.

Nije nam pojašnjenja ni izjava da Aneks 5 nije stupio na snagu. I kako je to moguće ako je bio potpisan, a takođe je i potvrđen zaključkom Vlade (ako je potpisan i formalno usvojen postao je deo ugovora).

Podsetimo, u aneksima 3 i 4 stoji jasno navedeno da ti dokumenti stupaju na snagu potpisavanjem. Teško je očekivati da ista formulacija nije iskorišćena i u petom dodatku na ugovor. A u slučaju jednostranog stavljanja van snage teško bi bilo opovrgnuti tu činjenicu pred arbitražom.

S druge strane, ono što bi Srbiju moglo da poštedi spora i eventualne arbitraže jeste to što bi Kinezi morali da dokažu da su pretrpeli štetu. Odnosno ako su izveli predviđene radove i zahtevali isplatu, a to se nije desilo, eventualno finansirali unapred radove iz svojih sredstava i dr.

Veza sa ugovorom o kreditu

I na kraju, važno pitanje je i kako bi to uticalo na realizaciju ugovora o kreditu od gotovo milijardu dolara kojim je finansirana rekonstrukcija. I do koje bi nas arbitraže doveo spor.

Interesantno je da ugovor o kreditu i ugovor o izvođenju radova predviđaju različite arbitraže za rešavanje spora. Po ugovoru o kreditu nadležna bi bila arbitraža u Kini. A po ugovoru o izvođenju radova u Međunarodna trgovinska komora u Parizu.

Još jedna potencijalno olakšavajuća okolnost za Srbiju bila bi i ta što kineska strana u ovakvim sporovima (primer Šri Lanke) nastoji da ih reši dogovorom.

Da li stavljanje Aneksa 5 van snage može da utiče na ugovor o kreditu? Formalno ne. U tački 8.3 ovog dokumenta izričito se navodi da je „ovaj ugovor u pravnom smislu nezavisan od relevantnog Komercijalnog ugovora. Svi zahtevi i sporovi koji proisteknu iz Komercijalnog ugovora neće uticati na obaveze zajmoprimca po ovom ugovoru“. (Komercijalni ugovor je ugovor o rekonstrukciji pruge, a zajmoprimac je Srbija.)

Neizvršenje obaveza

Međutim, jedna sagovornica iz pravne struke sugeriše za Forbes da to možda i nije tako i da ugovori jesu povezani. Ukazuje na član 7 i odredbe koje regulišu šta po ugovoru predstavlja neizvršenje obaveza.

U tački 5 ovog člana navodi se interesantna formulacija – u slučaju nastupanja značajnih promena u vezi sa projektom (misli se na rekonstrukciju pruge) ili zajmoprimcem, pri čemu svako od ovih slučajeva, prema mišljenju zajmodavca (kineska Exim banka), može da ima materijalno negativno dejstvo na sposobnost zajmoprimca da za izvršenje svojih obaveza po ovom ugovoru.

Stavljanje van snage dela ugovora o rekonstrukciji svakako jeste jedna značajna promena.

Takođe, u tački 4 navodi se i da „ukoliko nastupi bilo koji drugi događaj koji predstavlja neizvršenje obaveze zajmoprimca u pogledu bilo kog drugog ugovora koji uključuje novčane zajmove…“.

Iako ovakve formulacije „naslanjaju“ dva ugovora jedan na drugi, ostaje otvoreno pitanje kako bi bile tumačene. Ukoliko bi kineska strana bila uspešna u dokazivanju da je stavljanjem van snage aneksa 5 narušen i ugovor o kreditu, to bi potencijalno Srbiju moglo da odvede pred arbitražu u Kini.

Odricanje od imuniteta po osnovu suverenosti

Ugovori o kreditima sa kineskom Export-import bankom po pravilu kao instancu nadležnu za rešavanje sporova nameću Kinesku komisiju za međunarodnu privrednu i trgovinsku arbitražu (CIETAC). Sporovi se vode u skladu s njihovim pravilima i odluka je konačna i obavezujuća.

Zašto je Srbija pristala na ovakvu opciju ostaje nejasno. Pogotovo kada se imaju u vidu kritike na račun potencijalne pristrasnosti ovog tela, ako odlučuje u situacijama kada je jedna od strana u sporu kineska kompanija u državnom vlasništvu. A Srbija jeste radila i radi s kompanijama u kojima Kina kao država ima udeo.

S tim u vezi zanimljiva je i formulacija iz tačke 8.1 ugovora o kreditu. Tu se navodi da se zajmoprimac „ovim ugovorom neopozivo odriče svakog imuniteta po osnovu suverenosti ili bilo kom drugom osnovu za sebe ili svoju imovinu u vezi sa bilo kojim arbitražnim postupkom…“.

Kineska arbitraža

CIETAC je kao instanca za arbitražu navedena u svih 10 ugovora o zaduživanju koje je ova vlast zaključila sa kineskom Export-import bankom.

Ali, ono što je zanimljivo jeste da je naglašeno da je u Pekingu. To je i važno. Naime 2012. došlo je do spora unutar institucije. Njene potkomisije u Šangaju i Šenženu nisu prihvatile nova arbitražna pravila. One su se izdvojile i postale nezavisne institucije za arbitražu.

Takođe, postoje i mišljenja međunarodne poslovne zajednice da je bolje izaći na arbitražu pred orgrankom CIETAC u Hongkongu jer zbog posebnog pravnog režima ovog dela Kine nudi veću neutralnost i kredibilitet.

Na kraju, CIETAC se zamera i manjak transparentnosti u vidu neobjavljivanja arbitražnih odluka. CIETAC je priznat u svetu kao najveća kineska arbitraža, ali može se pročitati da privreda ipak preferira neke druge, pre svega Vašington, London i Pariz.

(Ne)oduzimanje puteva, bolnica i druge imovine

Srbija se obavezala na kinesku arbitražu u ugovorima o izgradnji obilaznice oko Novog Sada i mosta na Dunavu, izgradnje Fruškogorskog koridora, deonice autoputa Loznica-Valjevo-Lazarevac, deonice pruge od Beograd do Stare Pazove, izgradnje toplovoda Obrenovac-Novi Beograd, izgradnje obilaznice od mosta kod Ostružnice do Bubanj Potoka, izgradnja deonice Preljina-Požega, izgradnju druge faze elektrane Kostolac B. Oni su zaključeni u periodu od 2015. do 2023. I u njima se jasno navodi da je kinesko pravo merodavno za rešavanje sporova. Ono što bi moglo biti interesantno jeste da se tek u tri novija ugovora (toplovod Obrenovac-Novi Beograd, put Loznica-Valjevo-Lazarevac i obilaznica oko Novog Sada) jasnije navodi koja je to imovina za koju se ne odričemo imuniteta. To su pre svega diplomatski objekti, imovina kojom se ne može trgovati, vojna imovina, prirodna bogatstva, dobra u opštoj upotrebi, mreže u javnoj svojini, vodni objekti, zaštićena prirodna dobra, nepokretnosti u javnoj svojini koji koriste državni i lokalni organi, akcije i udeli države u kompanijama, pokretna i nepokretna imovina u zdravstvenim institucijama. Odricanje od imuniteta u ovakvim slučajevima znači da jedna suverena država pristaje da sudovi drugih država mogu da odlučuju u sporovima na teritoriji, u ovom slučaju Srbije. Pred arbitražom Kinezi bi mogli da traže ispunjenje aneksa ili odštetu. S druge strane, Srbija bi mogla da se brani da nije odobrila finansiranje aneksa iz budžeta odnosno da nije odobreno finansiranje iz kredita (ako nije). U javnosti se u ovakvim situacijama navodi primer spora između Kine i Šri Lanke. Međutim, ovaj slučaj nije završio na arbitraži. Rešen je dogovorom da Kinezi dobiju luku zbog čije se gradnje Šri Lanka zadužila. Ali, dobili su je u zakup na 99 godina. Što neki tumače kao gubitak.