Privid konkurencije u Srbiji: Ako ti neko traži lokal za prodavnicu, javi, ja ću ga uzeti

Potrošači u zemlji koja je tokom prošle godine bila jedna od četiri evropske države sa najvećom stopom inflacije, a koju su ponajviše gurale visoke cene prehrambenih proizvoda, poslednjih nedelja „žrtve“ su, a ujedno i svedoci, u najmanju ruku, sumnjivih dešavanja na polju konkurencije u različitim industrijama.

Mobilni operateri neobično su, baš u istom trenutku, zaključili da je vreme za poskupljenje njihovih usluga, zbog visoke inflacije, dok je gotovo istovremeno Komisija za zaštitu konkurencije dozvolila dvema kompanijama na tržištu kafe da se spoje, iako je ranijim nalazima dokazala da su napravile restriktivni sporazum koji je uticao na kretanje cena.

Kada se ovome pridodaju sve glasnije sumnje da i konkurencija na tržištu maloprodaje ne funkcioniše kako bi bilo prirodno s obzirom na broj učesnika, logično je zapitati se zbog čega u Srbije umesto prave postoji kvazikonkurencija i ko je za to odgovoran?

Komisija prati i analizira

Da stvari nisu normalne, uočila je i sama Komisija, ali i dalje ne nudi ni konkretan odgovor, a ni rešenje. Na pitanja Forbes Srbija kažu da su uočili da je u prošloj godini došlo do porasta cena, pogotovo osnovnih životnih namirnica iz potrošačke korpe, pa su zbog toga započeli „sektorsku analizu stanja konkurencije tržišta nekoliko izbaranih proizvoda“ i ta analiza je još u toku. Tvrde da analiziraju ceo lanac – „proizvođače, prerađivače, uvoznike, trgovce na veliko i malo“.

„Od njih se prikupljaju podaci za analizu kako bi se ocenilo stanje konkurencije i odnosi učesnika na tim tržištima, ali kako je veliki broj učesnika, neophodno je vreme za prikupljanje podataka. Zato ne možemo u ovom trenutku prejudicirati vreme okončanja analize“, kažu u Komisiji za zaštitu konkurencije.

Njihova analiza, kada jednom izađe na svetlo dana, trebalo bi da odgovori na sve učestalija pitanja, ali i direktne optužbe guvernerke Jorgovanke Tabaković, koja već neko vreme glavnim krivcima za visoku inflaciju smatra trgovce zbog nezajažljvosti i visokih marži.

Konkurencija u praksi

Kako konkurencija u Srbiji izgleda u praksi otkrio nam je direktor jednog od trgovinskih lanaca. Uz uslov anonimnosti objasnio nam je da ne treba očekivati dodatnu konkurenciju na maloprodajnom tržištu. Kako dodaje, trgovci sami sprečavaju ulazak novih igrača, a objasnio nam je i kako to funkcioniše.

„Postoje dogovori sa agentima za nekretnine da dojave da li se neko raspituje za zakup ili kupovinu lokala za otvaranje prodavnice. Ukoliko postoji, tražimo da nam javi i mi uzimamo taj lokal“, objašnjava.

S druge strane, na konkurenciju utiče i stanje na tržištu i odluke investitora. Postoje primeri kompanija koje ne ulaze na tržište ukoliko procene da neće u dogledno vreme biti među prva tri igrača po tržišnom udelu.

Visoke marže

“Komisija je državni organ i svakako da snosi značajan deo odgovornosti za funkcionisanje tržišta, ali ona je pre svega produkt sistema državne organizacije i politike. Kako inače racionalno objasniti da je donja granica koncentracije tržišta od strane jednog ponuđača 40%. Na taj način imate sasvim legalnu priču da tri ponuđača mogu diktirati tržište, što stvara preduslov za oligopol i podelu tržišta”, kaže za Forbes Srbija ekonomista Dragovan Milićević.

On dodaje da je globalizacija dovela do stvaranja velikih globalnih igrača i visokog stepena koncentracije tržišta, ali time i situacije da ti veliki, globalni igrači imaju po pravilu veliki ekonomski i politički uticaj na državne ograne koji definišu pravila na tržištu.

„Taj trend je globalni, ali pogotovo je izražen u nedovoljno razvijenim ekonomijama sa poluizgrađenim institucijama kakva je naša“, kaže Milićević.

Govoreći o visokim maržama, odnosno o tržištu maloprodaje na koje guvernerka posebno upire prstom, sagovornik Forbes Srbija reći će da na njemu postoji privid konkurencije, samo zbog toga što postoji veći broj igrača.

„I tu praktično više od 50 odsto ukupnog tržišta drže nekoliko velikih lanaca, iako ima i mnogo manjih formata i malih prodavnica, što stvara utisak velike konkurencije. Činjenica je, međutim, da veliki diktiraju uslove, kao što je činjenica da trgovci zaračunavaju velike marže. Prema mojoj računici, koju sam svojevremeno pravio, najveće su u Delezu, čak 43,63 odsto, a onda u Lidlu 37,37 odsto, dok su najniže u DIS-u – 15,53 odsto“, dodaje Milićević.

Veliki broj igrača nije dokaz konkurencije

Dijana Marković Bajalović, profesorka Pravnog fakulteta Univerziteta Union i nekadašnja predsednica Komisije za zaštitu konkurencije kaže za Forbes Srbija da postojanje više trgovinskih lanaca koji se bave prodajom prehrambene robe malo govori o tome kakve je stanje konkurencije na tržištu.

„Sasvim je moguće da u jednoj opštini ili manjem gradu postoji samo jedan trgovac na malo, dok je u susednoj opštini ili gradu konkurencija intenzivnija. Zato je, kada govorimo o tradicionalnoj maloprodaji, potrebno analizirati stanje konkurencije po užim geografskim područjima, po kategorijama robe i usluga, kao i prema prodajnim formatima“, kaže sagovornica Forbes Srbija.

Ona upozorava da bi paušalne ocene o postojanju ili nepostojanju konkurencije trebalo izbegavati. Kaže da se neuporedivo stanje konkurencije na zelenim pijacama sa konkurencijom u prodaji luksuznih automobila, odnosno da se ne može jednostavno odgovoriti i generalizovati.

“Potrebno je sprovesti opsežne ekonomske analize po ekonomskim sektorima i širim ili užim geografskim područjima, da bi se dao pouzdan odgovor na pitanje kakvo je stanje konkurencije u Srbiji. Generalno gledano, dogovori o cenama i drugim uslovima prodaje se lakše postižu ako konkurenata ima manje. Međutim, podatak da na tržištu postoji mali broj konkurenata sam po sebi nije dovoljan dokaz da se konkurenti dogovaraju o cenama”, objašnjava Bajalović.

Komisija je odgovorna

I Dejan Trifunović, profesor beogradskog Ekonomskog fakulteta, kaže za Forbes Srbija da nije logično da Komisija za zaštitu konkurencije odobri spajanje dve kompanije na tržištu kafe, pogotovo ukoliko one, prvo imaju veliki udeo na tržištu, ali i ako su prethodno već bile kažnjene zbog dogovora o ceni kafe.

“Smatram da nije prirodno da institucija koja bi trebalo da brine o zaštiti konkurencije kompanijama za koje je sama dokazala da su sklapale kartelski dogovor dozvoli spajanje. Spajanje, kao što znamo, nije bezuslovno, ali bez obzira na to, smatram to pogrešnom odlukom“, kaže Trifunović.

Iako u Komisiji za zaštitu konkurencije kažu da su u medijima saznali o povećanju cena usluga mobilne telefonije, dodaju da to nije dovoljno „za davanje ocene o eventualnom ponašanju suprotnom Zakonu o zaštiti konkurencije“.

U ovoj instituciji kažu za Forbes Srbija da postoji procedura za pokretanje postupka, a to je osnovana sumnja da je došlo do povrede konkurencije.

„Neophodno je utvrditi osnovanost iznetih navoda i ispitati činjenice. Ako se posle toga zaključi da postoji sumnja da je ponašanje rezultat nedozvoljenih radnji, tek tada se pokreće postupak radi ispitivanja povrede konkurencije“, kažu u Komisiji za zaštitu konkurencije navodeći da oni ne iznose javno svoje namere za postupanje u konkretnim slučajevima, pa otuda Forbes Srbija nije dobio odgovor da li će ispitivati „slučaj mobilnih operatera“.

S druge strane, profesor Trifunović ovakvo ponašanje mobilnih operatera smatra, u najmanju ruku, čudnim.

“Imamo istovremeno povećanje cena, s tim što je A1 odlučio da to prolongira za mesec dana. MTS svoje korisnike nije ni obaveštavao, dok je Jetel to obaveštenje poslao napisano sitnim slovima na računu, bez informacije da je moguće raskinuti ugovornu obavezu i u kom roku“, kaže Trifunović objašnjavajući da postoje dve vrste dosluha među učesnicima na tržištu. Onaj eksplicitni dogovor o povećanju cena, ali i nešto što se naziva usaglašena praksa, a što podrazumeva koordinaciju bez direktnog dogovora.

“I sam sam korisnik Jetel mreže i nedavno sam svedočio situaciji da ta dva operatera očigledno razmenjuju informacije o klijentima što je isto vid kartelskog ponašanja, jer kako bi inače Telekom imao moj broj telefona, ako sam korisnik Jetel mreže“, kaže Trifunović navodeći da nije trebalo dozvoliti da dva konkurentna na tržištu mobilne telefonije u oblasti kablovke televizije sarađuju.

Poruke preko medija Iako je primer Atlantika i Štrausa pokazao da je bilo direktnih kontakata između rukovodilaca dve kompanije, taj slučaj otkrio je i da se za dogovore posredno koriste mediji. Putem zakupljenih intervjua, upravo da bi izbegli direktnu komunikaciju, zvaničnici jedne kompanije šalju poruku drugoj, a ne svojim kupcima, da će se cene kretati u određenom smeru ili ostati na istom nivou, kako bi druga strana uskladila svoje cenovnike sa tim.

Trifunović smatra da je Komisija za zaštitu konkurencije pogrešila kada je dozvolila svojevremeno dvema kompanijama izuzeće od zabrane ugovora o ograničenoj i definisanoj saradnji u nekom segmentu poslovanja.

Politički uticaji, manjak kapaciteta

“Nažalost ni Komisija nije imuna na političke uticaje, ali verujem da ovakva odluka ne ide u prilog većoj konkurenciji, niti je dobro dozvoljavati konkurentima saradnju u nekim segmentima poslovanja, tako se samo otvaraju vrata za neke buduće dogovore i saradnju“, uveren je Trifunović.

Da bi istovremeno povećanje cena tri mobilna operatera mogla ukazivati na kartelski dogovor smatra i bivša direktorka Komisije za zaštitu konkurencije.

Ona kaže da je u pitanju oligopol sa svega tri učesnika i da je potrebna temeljna istraga da bi se utvrdilo da li u pozadini istovremenog povećanja cena stoji međusobni dogovor.

“Treba imati na umu da Komisija za zaštitu konkurencije ne može mnogo da uradi u situaciji kada se u javnosti priča o postojanju dogovora da se podignu cene, jer oni na koje se sumnja da su prekršili zakon sasvim sigurno neće Komisiji predati dokaze na tacni”, odgovara ona.

Činjenica je, smatraju naši sagovornici, da osim što sigurno pati od političkog uticaja Komisija za zaštitu konkurencije nema dovoljno kadrovskih kapaciteta da bi efikasnije i pravovremenije reagovala na pokušaje sprečavanja ili ograničavanja konkurencije na tržištu.

S druge strane, Marković Bajalović smatra da i država ponekada ograničava konkurenciju.

„Svi smo svedoci da država unazad nekoliko godina reguliše cene na tržištu maloprodaje naftnih derivata. Pritom, cene naftnih derivata su značajno više u Srbiji nego u drugim državama regiona. Jasno je da su visoke cene naftnih derivata neposredna posledica državne intervencije”, zaključuje ona.