Prvi maj – čiji je to danas praznik: Sad je nova realnost, znamo samo čiji ne sme da bude

Cinik bi na pitanje „Ko danas slavi Praznik rada“, uskoro mogao da odgovori – veštačka inteligencija. Dok čekamo da ustupimo mesto AI i robotima, prihvatamo da je sve više pozicija na našem tržištu rada povereno gostima iz dalekih azijskih zemalja.

Među njima je dosta i onih koji se u domovini nisu ni sreli sa tekovinama radničke borbe za „tri osmice“. Većina njih ni u Srbiji, nažalost, neće imati priliku da praznuje u ime boljih uslova rada. Baš kao što im dnevna rutina nije ni blizu zamišljenih – osam sati rada, osam odmora i osam bavljenja sobom.

I pored duge tradicije obeležavanja Prvog maja, ni u Srbiji on, makar poslednjih decenija, nije povod da se na ulicama od poslodavaca traži više. Možda i delom što je, kako su primetili etnolozi, spomen na veća radnička prava kod nas obeleževan više u duhu Đurđevdana – ranom zorom u prirodi. Uz roštilj, piće i muziku.

Forbes Srbija istražuje ko su u Srbiji danas najbrojniji radnici i jesu li kadri da osvajaju nove slobode ili gube i one davno izvojevane.

Ko su najbrojniji radnici

Za početak, najviše naših sugrađana se bavi – pružanjem usluga. A to nije bez uticaja na njihovu snagu.

U prerađivačkoj industriji je oko pola miliona zaposlenih, poljoprivredi i rudarstvu nepunih 60.000, još toliko u snadbevanju strujom, vodom, gasoma i oko 127.000 u građevinarstvu.

Zato nas u radnjama služi 360.000 sugrađana, u saobraćaju je oko 130.000 ljudi, ugostiteljstvu skoro 95.000, informisanju i komunikacijama 110.000, finansijama i nekretninama oko 43.000, nauci 14.000, državnoj upravi i obrazovanju po 150.000 i zdravstvu i socijalnoj zaštiti još oko 175.000.

„Svuda, pa i u Srbiji, došlo je do veliki strukturnih promena i proizvodni radnici su prešli u manjinu. U Sjedinjenim Američkim Državama se to desilo još 50-tih godina prošlog veka“, kaže Marija Babović, profesor Filozofskog fakulteta na odeljenju sociologije. „Uslovi rada i organizacija su drugačiji. Drugačije je kada je u jednom sistemu koncentracija od nekoliko hiljada radnika. Njihova moć pregovaranja nije ista kao kada imate veliki broj radnika koji obavljaju lične usluge ili su u ugostiteljstvu. Oni su rasuti“.

A radna snaga je baš zahvaljujući masovnosti i strukturiranosti uspela da izbori značajne beneficije u odnosu na ranu fazu kapitalizma. To su osnovna socijalna prava – na zdravu radnu sredinu, na plaćeno odsutvo za bolovanje, odmor, pravo na 13. platu.

„Skraćeno je radno vreme, uvedena su prava koja su podigla kvalitet uslova rada. Kada pričamo o Prvom maju, mi mislimo na to“, dodaje Marija Babović. „Kada je čovek iz surovih uslova rada uspeo da obezbedi neki kvalitet života, neku društvenu moć, što se pre svega vidi kroz politike blagostanja, poput onih u nordijskim zemljama. Rad se vrednuje kao nešto što omogućava čitavom društvu da na njemu počiva. To je vreme završeno sa Margaret Tačer i Ronaldom Reganom i dolaskom neoliberalizma. Treba imati na umu da ti standardi nikada nisu dostignuti u velikom delu sveta“.

Mnoge niko ne zastupa

Zapalo nam je da živimo u vremenu posle sloma socijalizma i dobu kada i kapitalističke zemlje odustaju od modela politike blagostanja.

„U vremenu smo restrukturiranja ekonomije usled tehnologije, globalizacije, seljenja pogona, ali i deregulacije tržišta rada i radničkih prava“, ističe Marija Babović. „I ko su danas radnici – svi koji prodaju radnu snagu. Karakteristika radnika je da rad koji ulaže u kapitalističkom društvu nikada nije potpuno plaćen, već postoji višak kapitala i neko od njega ostvaruje profit. Svedoci smo rasta nejednakosti. Taj neoliberalni kapitalizam je rastočio redistribuciju. Svi oni koji stvaraju vrednost, a nemaju kapital, na kraju krajeva su eksploatisani. A sve manji broj ljudi stvara profit“.

Radnici se ovog maja, ipak, ponajviše raduju slobodnim danima. Od velikih borbi su digli ruke, a i kada bi hteli, teško bi se okupili. I ko bi ih ujedinio, kada veliki broj zaposlenih zapravo niko ne zastupa. Ne razlikuju se samo po delatnostima u kojima rade, već i po načinu na koji su angažovani.

„Tržište rada je deregulisano, tu su i migranti koji tek nemaju nikakva prava“, naglašava Marija Babović. „Vozači autobusa, dostavljači… Ta radna snaga je razbijena. Tu je grupa nezaposlenih, pa povremeno zaposlenih i neformalno zaposlenih. Sindikati ne štite njihove interese. Nema entiteta koji njih štiti. Ko zastupa interese Glova, Volta i radnika na platformama. To je potpuno druga realnost. Vrlo je malo moći na strani interesa zaposlenih. I to su globalni trendovi. Slavljenje Prvog maja danas može da se posmatra sa nostalgičnom vizijom kako smo nekada bili zaštićeni. Neko radi u pekari i ne može danas da ode na bolovanje, a zna da su mama i tetka mogle. Najvažniji doživljaj je da će dobiti slobodan dan. Slobodnog vremena je danas jako malo i ljudi se najviše raduju neradnom danu“.

U brojkama bolje

Pitamo i da li trendovi na srpskom tržištu rada ukazuju šta bi moglo da izazove najveće nezadovoljstvo. Brojke, međutim, poručuju da je razloga manje, nego na primer, pre pet godina. Pada broj nezaposlenih, porasle su i minimalna i prosečna zarada. Registrovana zaposlenost je, kako čujemo od Mihaila Arandarenka, profesora Ekonomskog fakulteta, u ovom periodu porasla 10 odsto kumulativno.

„Iz ovoga najverovatnije sledi da je porastao i važan makroekonomski pokazatelj, udeo rada, deo nacionalnog dohotka koji pripada radu kao faktoru proizvodnje, posle dugog perioda u kome je opadao ili stagnirao“, napominje Arandarenko. „Mogli bismo da kažemo da su dobici vrlo široko raspoređeni. Tome je doprineo snažan rast minimalne zarade od 2017. godine, od kada je više nego udvostručena nominalno. To je smanjilo udeo niskih zarada. U realnom sektoru, mislim da nema veće grupacije zaposlenih koja nije imala značajan rast realne zarade u posmatranom periodu. U javnom sektoru, taj rast je svakako bio sporiji, posebno u obrazovanju, socijalnim uslugama i, verujem, javnoj administraciji, ali ga ima čak i tamo“.

Normalno je, međutim, kako primećuje Arandarenko, kada svi rastu, oni koji rastu najsporije, osećaju se ne samo kao relativni, nego, statistički neopravdano, ali psihološki razumljivo, kao apsolutni gubitnici.

I obrazovna struktura radnika, ma kako nam delovalo, formalno je bolja danas nego pre nekoliko decenija.

„Generacije koje ulaze u stanovništvo radnog uzrasta, ako gledamo 25-godišnjake, imaju skoro 40% visokoobrazovanih, dok među onima koji izlaze sa tržišta rada, među starijim od 60 godina, to učešće je svega nekih 15%“, kaže nam Mihail Arandarenko. „Čak je jedno istraživanje Bečkog insitituta za međunarodnu ekonomiju pokazalo da je – nasuprot ustaljenim stereotipima o odlivu mozgova – i naš migracioni bilans u pogledu nivoa obrazovanja pozitivan. Oni koji dolaze ili se vraćaju u Srbiju u proseku imaju bolje obrazovanje od onih koji odlaze. Kada posmatramo osobe mlađe od 40 godina“.

Ljudi su najvažniji razvojni resurs

Ali se manjak radnika oseća u skoro svim delatnostima. Popunjavaju ih stranci, što Arandarenko smatra da je „drugo najbolje rešenje“, ali jedino na kratak pa i srednji rok.

„Prvo najbolje rešenje smo odavno propustili“, dodaje on. „Trebalo je da blagovremeno shvatimo da, čak i u uslovima visoke nezaposlenosti kakvu smo imali donedavno, ljudi predstavljaju najvažniji razvojni resurs jedne zemlje. Onima koji su profesionalno pratili tržište rada, oskudica radnika nije došla neočekivano. To je posledica kratkovidosti kreatora naše tranzicije i pohlepe domaćih kapitalista, koji su sve učinili da se rad u Srbiji ne isplati, posebno radnicima nižih i srednjih kvalifikacija“.

Kako napominje poslednja sistemska greška učinjena je donošenjem antiradničkog Zakona o radu 2014. godina.

„Njega su nažalost skoro konsenzualno podržale moje kolege ekonomisti, a on je potpuno nepotrebno smanjio nominalne plate, udeo rada u nacionalnom dohotku, ali i dodatno potkopao pozicije ionako slabih sindikata“, upozorava Arandarenko. „U periodu posle 2014. krenuo je poslednji veći talas privremenih migracija iz Srbije i, dok se obrazovana pa i stručna javnost brinula pre svega za odliv mozgova, koji se tehnički nije ni desio, mi smo ostali bez vozača, građevinskih i industrijskih radnika, zavarivača, vodoinstalatera, kuvara, konobara… Sada je došao njihov trenutak“.

Zaposleni su rasuti, razjedinjeni. Neki u boljoj, neki u goroj situaciji. Manjina, zahvaljući baš tome što je u manjini, može da postavlja uslove. Većina i dalje mora da prihvati ponudu. Zorana Pavlović, profesora Filozofskog fakulteta, sa odeljenja psihologije, pitamo da li je rasparčanost tržišta jedini razlog izostanka borbe za više.

„Između interesa privatnog kapitala, i svog grupnog i partijskog interesa od tog privatnog interesa, i zakona ove zemlje, prava njenih građana i građanki, pa i njihovog zdravlja i blagostanja, predstavnici države po pravilu biraju ovo prvo“, odgovara nam Zoran Pavlović. „U takvoj situaciji, onima koji imaju zakonom zagarantovana prava da se pobune protiv raznih ugnjetavanja, šalje se jasna poruka da garancija tih prava ne postoji, da su prepušteni sami sebi, te da se, u krajnjoj liniji, bunt „ne isplati“, ni za sopstvenu svrhu, a nekmoli za nečije „tuđe dvorište“. Kako onda da očekujemo da će neko stati u odbranu nečijih tuđih prava i time iskazati solidarnost sa njima, u situaciji kada najviša instanca koja o njihovoj poziciji treba da sudi nisu institucije ove države, već kancelarije rukovodstva tih istih kompanija?“

Zašto smo odustali

Više je okolnosti, veruje Pavlović, zbog kojih se radnik u Srbiji oseća obespravljeno, ali i potpuno nevažno.

„Radnici „protiv sebe“ imaju, kako sile neoliberalnog tržišta, tako i korumpiranih vlastodržaca. Srbija izgleda kao rezervat jefine radne snage koja se prodaje u bescenje, potpuno obespravljene i iskorišćavane do krajnjih granica“, kaže Pavlović. „Jedino što iz svega kao radnik ili radnica možete da zaključite je da ste nebitni i potrošni i, što je od posebne važnosti, zamenjivi. Kao vrhunske investicije prikazuju se kompanije koje nude nisko plaćena zanimanja za koja po pravilu nisu potrebne posebne kvalifikacije i koja, uz dužno poštovanje, svako može da obavlja. Motanje kablova je nešto što u nekim malo drugačijim državama odavno rade mašine, a ne svi oni koji nikakvog drugog izbora i nemaju, bez obzira na obrazovne i profesionalne kvalifikacije. Uz to, činjenica da poslovanje tih firmi uglavnom traje koliko povlastice i čašćavanje od strane države, samo dodatno pojačava osećaj nesigurnosti i neizvesnosti“.

Deluje zato pomalo nejasno zašto se onda danas manje nego ikad čuje glas nezadovoljnih zaposlenih. Pavlović, međutim, odgovara da s vremenom, pobuna ne samo da postaje neefikasna, već prestaje da bude željena, dok je razloga za nju i dalje bezbroj.

„U situaciji kada nas višedecenijsko životno iskustvo uči tome da pravo i pravda ne važe za sve; kada ne postoji nikakav zakonima i Ustavom ove zemlje branjeni opšti interes koji ganatuje jednakost svih; kada između stečenih, uglavnom nezasluženih, privilegija, i reformi koje će doprineti boljitku skoro svih, ali ugroziti stečene pozicije, političke elite nemaju nikakvu dilemu šta odabrati – tada ne samo da lični interes postaje predominantan, a „gledaj ti svoja posla“ životna filozofija, nego i sebičluk zapravo postaje „racionalan“, gotovo pametna životna strategija, svakako ona koja se najviše isplati“, pojašnjava Pavlović.

I skoro se sam nameće zaključak da će se teško ko pobuniti, ukoliko mu nije „dogorelo“.

„Jasno je da lakoća gubitka stečenog položaja i kakvog-takvog „komfora“ gotovo onemogućava tendencije da se stane u odbranu opštih prava, iako bi do toga, po definiciji, morala dovesti. Niko nije slobodan dok svi nisu slobodni“, kaže Zoran Pavlović. „Slaviti Praznik rada u zemlji u kojoj je dostojanstevni rad misaona kategorija, a sam posao najčešće nedovoljan za dostojanstven život je besprizorno. Ne znam čiji je Prvi maj praznik; možda pre znam čiji ne bi trebalo niti sme da bude. Svakako ne onih koji rade nebulozne poslove, izmišljene kao „honorar“ ili kompenzacija za zaokruživanje određenog broja na glasačkom listiću; svakako ne onih koji svoje pozicije moći koriste isključivo za ličnu/grupnu/partijsku korist, a državu za bogaćenje; svakako ne onih koje za poslove koje obavljaju kandiduje jedino ono što sa tim nema nikakve veze – partijska knjižica; svakako ne onih koji svoj posao obavljaju nepošteno“.

Ostaju jedino oni koji su svoj posao stekli pošteno, rade pošteno i oni koji će, kako primećuje Pavlović, nažalost, tog prvog dana maja verovatno – raditi.

„Njih je daleko najviše, a njihov glas se najslabije čuje i pored toga što njihova glavna snaga leži u brojnosti, što oni sami, izgleda, zaboravljaju“, zaključuje Pavlović.

I dok je tako, ovih dana je najvažnije pitanje kako nam Prvi maj pada i hoće li biti sunčano.