Šta Amerikanci rade sa stvarima svojih roditelja nakon što preminu

Kada ljudi razmišljaju o sređivanju ostavine svojih roditelja, obično misle na prodaju kuće i raspodelu novca sa bankovnih i investicionih računa, a ne na ono što se nalazi u podrumu, garaži, skladištu ili kutijama gurnutim u ormare ispod stepenica. Međutim, sve te stvari moraju negde završiti. Neke mogu biti vredne. Neke imaju sentimentalnu vrednost. Neke mogu predstavljati poreski problem. A neke mogu postati problem između vas i vaše dece, koja ne cene vrednost – sentimentalnu ili bilo koju drugu – bakinog skupocenog Limož porcelana koji nikako ne bi trebalo prati u mašini za sudove.

Koka-kola svetilište

To znam iz ličnog iskustva. Kada je moj otac iznenada preminuo u oktobru 2025. godine, njegova ostavina delovala je jednostavno. Dok nismo počeli da razmišljamo o njegovim kolekcijama i stvarima. Kao i mnogi ljudi, nije planirao da postane kolekcionar. To se jednostavno dogodilo. Kada sam otišla u inostranstvo na studije, zamolio me je da mu donesem bocu Koka-kole. Kasnije sam shvatila da je tada bio u ranoj fazi stvaranja ozbiljne kolekcije Koka-kola boca, punih i praznih, iz gotovo svih krajeva sveta. Nije se zaustavio samo na bocama. Kolekcija je uključivala slagalicu od 1.000 delova sa logotipom Koka-kole pod nazivom „Leo’s Bookshop“, plišane medvede i razne istorijske predmete poput sanduka i nosača za flaše. Do trenutka kada je otac preminuo, stara spavaća soba moje braće pretvorena je u ono što smo u šali zvali „Koka-kola svetilište“.

Nismo jedina porodica koja se suočava sa ovakvim problemom. Tokom 2024. umrlo je 2,3 miliona Amerikanaca starijih od 65 godina. Većina je provela decenije skupljajući stvari i zatim starila u sopstvenim domovima. Centar za istraživanje penzionisanja procenio je – na osnovu dugoročnog istraživanja ponašanja stvarnih Amerikanaca – da će 53% penzionera ostati u domu, u kojem su živeli u pedesetim godinama, sve do smrti, dok će se dodatnih 17% preseliti samo jednom, i to u trenutku odlaska u penziju. Slično tome, u istraživanju organizacije AARP iz 2024. godine, 75% odraslih osoba starijih od 50 godina izjavilo je da želi da ostane u svom sadašnjem domu kako stari.

Prosečni dom ima 300.000 predmeta

Čitava industrija razvila se oko pomoći starijim osobama pri smanjivanju životnog prostora, preseljenju i raščišćavanju stvari. Nacionalno udruženje menadžera za selidbe i specijalizovane selidbe starijih osoba (NASMM), osnovano 2022. godine, danas ima etički kodeks i program sertifikacije. Međutim, izvršna direktorka organizacije Dženifer Piket kaže da članovi zapravo veliki deo posla obavljaju nakon smrti klijenata, pomažući deci da se izbore sa stvarima svojih roditelja, ali i sa tugom. Piket tvrdi da prosečan dom sadrži više od 300.000 predmeta. Zapanjujući broj do kojeg dolazi računajući svaku kašiku, nož, viljušku, komad odeće, fotografiju i dokument zasebno.

Sve te stvari ne mogu jednostavno preći na mlađe generacije. Većina dece srednjih godina već ima prepune domove, a odrasli unuci često žive drugačije. Možda imaju manje stanove – ili ih uopšte nemaju – manje prostora za odlaganje, mobilniji način života ili jednostavno drugačiji ukus. Komplet luksuznog porcelana može postati obaveza ručnog pranja za unuka koji živi u malom stanu. I kome je potreban prostor za praktičnije tanjire koji smeju u mašinu za sudove. Težak tamni nameštaj, poput očevih ogromnih fotelja na razvlačenje (imao ih je četiri), možda se ne uklapa ni u prostor ni u ukus mlađeg domaćinstva.

Vodič kroz praktične i poreske aspekte rešavanja roditeljskih stvari

Evo vodiča kroz praktične i poreske aspekte rešavanja gomile stvari koje ostaju iza roditelja. Ipak, često ima smisla uključiti profesionalce – procenitelje, firme za rasprodaju ostavina i poreske savetnike. Što ranije, pre nego što se donesu odluke koje se kasnije ne mogu ispraviti.

Kada su potrebne procene vrednosti

Da li vam je potrebna procena vrednosti da biste saznali koliko nešto vredi? Zavisi.

Zvanična procena nije neophodna za svaku sofu, lampu ili kutiju sa posuđem. Ona je važnija kada će predmet verovatno biti prijavljen u poreskoj prijavi. Kod luksuznih predmeta, poput umetnina i vrednih kolekcija, treba očekivati dodatnu poresku kontrolu. (Poreska uprava SAD ima službu za procenu umetnina i savetodavni panel za umetnost koji proveravaju procene umetničkih dela i druge materijalne imovine u vezi sa porezom na prihod, ostavinu i poklone.)

Ostavine koje podnose federalnu prijavu poreza na nasleđe ili državnu prijavu poreza na ostavinu ili nasledstvo možda moraju da prilože dokaze o prijavljenim vrednostima imovine. Isto važi i za dobrotvorne donacije – kvalifikovana procena je obavezna ako traženi odbitak za jedan predmet (ili grupu sličnih predmeta) prelazi 5.000 dolara.

Za procenu usklađenu sa Jedinstvenim standardima profesionalne procene (USPAP) – standardom koji zahteva Poreska uprava – treba očekivati cenu između 150 i 500 dolara po satu, u zavisnosti od mesta stanovanja i specijalizacije procenitelja. Važno je napomenuti da naknade za procenu ne bi smele da budu određene kao procenat vrednosti imovine. To stvara sukob interesa i može ugroziti validnost procene u poreske svrhe.

Kod predmeta čiju je vrednost teško utvrditi, vi ili procenitelj trebalo bi da počnete od uporedivih prodaja. Dokumentacija može pomoći: sat sa originalnim papirima ili novčić u zvanično ocenjenom pakovanju lakše je proceniti i često lakše prodati.

Za predmete bez očiglednih poređenja, procenitelji se oslanjaju na aukcijske rezultate i cenovnike trgovaca. Kod kolekcionarskih predmeta koriste se katalozi i specijalizovani časopisi za hobiste. Za predmete manje vrednosti, koji ne opravdavaju trošak procene, pregled završenih prodaja na Ibeju – ne traženih cena, već stvarno realizovanih prodaja – može dati razumnu početnu procenu.

Poreski dobici i gubici kod kolekcionarskih predmeta

Za potrebe ostavine, relevantna vrednost često je fer tržišna vrednost na datum smrti. To je važno jer nasledna imovina uglavnom dobija osnovicu jednaku tržišnoj vrednosti na datum smrti, što se ponekad naziva „step-up“ osnovicom. Tako, ako je roditelj kupio kolekcionarski ormarić za 3.000 dolara, a on je vredeo 5.000 dolara u trenutku smrti, osnovica naslednika uglavnom iznosi 5.000 dolara. Ako ga kasnije proda za 7.000 dolara, dobit iznosi 2.000 dolara (7.000 minus 5.000), a ne 4.000 dolara (7.000 minus 3.000). Samo rast vrednosti nakon datuma smrti stvara oporezivu dobit.

To znači da naslednici koji brzo prodaju nasleđene kolekcionarske predmete, po tržišnoj vrednosti ili približno toj vrednosti, često duguju malo ili nimalo federalnog poreza na kapitalnu dobit. Ne treba zaboraviti ni troškove prodaje, koji mogu uključivati aukcijske provizije, naknade trgovcima, troškove oglašavanja, dostavu, osiguranje i druge troškove povezane sa prodajom. Oni uglavnom povećavaju osnovicu.

Međutim, treba biti oprezan jer kolekcionarski predmeti imaju posebna pravila za kapitalnu dobit. Neto dugoročna kapitalna dobit od prodaje kolekcionarskih predmeta, poput novčića ili umetničkih dela, oporezuje se maksimalnom federalnom stopom od 28%. To je više od dugoročne stope od 15% ili 20% koju mnogi poreski obveznici povezuju sa akcijama i drugom kapitalnom imovinom.

Kapitalni gubici su složeniji. Za pojedinca, gubici na imovini za ličnu upotrebu, poput automobila, nisu poreski odbitni. Međutim, ostavina je poseban poreski obveznik. Ako ostavina proda nasleđenu imovinu, gubitak može biti prijavljen u poreskoj prijavi ostavine – formularu 1041 – ako je imovina držana radi prodaje ili ulaganja, a ne za ličnu upotrebu. Međutim, ako naslednik dobije očevu imovinu i zatim je proda, Poreska uprava to može smatrati imovinom za ličnu upotrebu, osim ako činjenice ne ukazuju na drugačiju namenu.

Šta humanitarne organizacije prihvataju (a šta ne)

Umesto da pretrpite poreski trošak, mogli biste razmisliti o doniranju predmeta kako biste ostvarili poresku olakšicu. Međutim, to može biti komplikovanije nego što se čini.

Pre svega, ovde nije važna vaša namera – već namera preminule osobe. Da bi ostavina mogla da ostvari poreski odbitak za dobrotvorni prilog, donacija uglavnom mora biti izvršena u skladu sa testamentom ili drugim pravnim dokumentom koji uređuje ostavinu.

Ako u testamentu piše „svu ličnu imovinu ostavljam svojoj deci“, izvršilac testamenta možda neće moći da donira imovinu i traži poreski odbitak za ostavinu samo zato što niko u porodici ne želi vitrinu za porcelan. Naslednici se mogu složiti da doniraju predmete nakon raspodele, ali tada poreski odbitak, ako postoji, uglavnom pripada pojedinačnim naslednicima, a ne ostavini. Ako testament izričito dozvoljava dobrotvorne poklone, nalaže da određena imovina ide u humanitarne svrhe ili daje povereniku diskreciono pravo da raspodeli imovinu u dobrotvorne svrhe, situacija može biti drugačija.

Pod pretpostavkom da donacija može da se izvrši, potrebno je obezbediti da ona zaista bude korisna. Poreska uprava SAD dozvoljava odbitak u visini trenutne tržišne vrednosti doniranih predmeta, ali samo ako organizacija koja prima donaciju koristi predmet na način povezan sa svojom humanitarnom misijom. To se naziva pravilom povezane upotrebe.

Ako donirate sliku muzeju radi izlaganja ili univerzitetskom odeljenju istorije umetnosti radi istraživanja, pravilo povezane upotrebe može omogućiti odbitak u visini pune tržišne vrednosti. Međutim, ako istu sliku donirate dečjoj bolnici kako bi bila prodata na humanitarnoj aukciji, takva upotreba se verovatno smatra nepovezanom sa osnovnom misijom organizacije, pa bi odbitak mogao biti ograničen na početnu vrednost predmeta, a ne na njegovu trenutnu tržišnu cenu.

Ni fakulteti i muzeji neće sve

Čak i kada se zanemari poreski aspekt, pronalaženje organizacije koja će fizički preuzeti vaše stvari teže je nego što zvuči. Muzeji, biblioteke, univerziteti i istorijska društva mogu prihvatiti značajne predmete, ali su veoma selektivni, jer skladištenje, konzervacija, katalogizacija, osiguranje i rad zaposlenih koštaju novca.

Moj deda, veteran mornarice, učestvovao je u ekspediciji za osnivanje baze Byrd Station na Antarktiku, koja je bila predstavljena u izdanju časopisa National Geographic iz septembra 1957. godine. Moj otac je čuvao taj broj – kao i desetine godina drugih izdanja – poređane na policama. Međutim, troškovi skladištenja tolikih časopisa znače da ih biblioteke ne žele.

Tu je i porodična istorija porodice Filips, koju je moj otac godinama istraživao. (Kao deca, mislili smo da porodični praznici podrazumevaju obilaženje starih bojišta ili trljanje nadgrobnih spomenika po grobljima kako bi se pročitale godine smrti.). Desetine hiljada stranica fotografija, umrlica, vojnih zapisa i ličnih svedočenja koje je prikupio zaista su impresivne. Ali veoma je teško pronaći mesto gde bi ta građa bila sačuvana. Fakulteti i istorijska društva jednostavno nemaju resurse da to preuzmu. Čak i ako predmet bude prihvaćen, može završiti u depoima muzeja i nikada ne biti izložen javnosti. A ni stalne muzejske kolekcije nisu uvek trajne, jer institucije redovno prodaju predmete kako bi finansirale nove nabavke ili tekuće troškove.

Ni sa kućnim stvarima nije mnogo lakše. Humanitarne organizacije poput Goodwill-a i Salvation Army prihvataju širok spektar predmeta, ali ne bezuslovno: veliki komadi nameštaja, određeni kućni aparati i stvari u lošem stanju često se odbijaju, a pravila se značajno razlikuju od lokacije do lokacije. Nameštaj od presovanog drveta i većina kompleta porcelana gotovo nigde nisu traženi.

Logistika oslobađanja od stvari

Postoji nekoliko načina da se rešite predmeta koji nemaju veliku vrednost, ne mogu da se doniraju i koje niko iz porodice ne želi.

Menadžeri za rasprodaju ostavine

Korišćenje usluga menadžera za rasprodaju ostavine ili selidbe postaje sve popularnije. Obično menadžer dolazi u kuću, procenjuje i raspoređuje predmete, organizuje javnu prodaju tokom dva ili tri dana i zatim rešava ono što ostane. Provizije se uglavnom kreću između 30% i 50% ukupnog prihoda od prodaje, uz dodatne troškove za završno pražnjenje kuće, odvoz smeća i oglašavanje.

Prilikom izbora firme, Dženifer Piket preporučuje proveru osiguranja (greške se dešavaju i želećete nadoknadu ako vaš Pikaso slučajno završi na garažnoj rasprodaji) i profesionalnih akreditacija. NASMM, na primer, zahteva da članice završe kurseve iz etike, bezbednosti, odgovornosti i upravljanja rizikom.

Otkupni likvidatori

Rad sa likvidatorom koji otkupljuje sve odjednom brži je i jednostavniji. Neko dolazi, procenjuje kompletnu imovinu, izdaje jedan ček i odnosi sve, obično u roku od nekoliko dana. Cena će biti znatno niža od one koja bi se mogla postići rasprodajom ostavine, ali za porodice koje žele brzo da isprazne kuću uz minimalno angažovanje, brzina može biti vredna tog kompromisa.

Internet platforme za prodaju

Sajtovi poput eBay-a, Facebook Marketplace-a i Craigslist-a omogućavaju strpljivim prodavcima da pronađu kupce za specifične predmete. Organizacije poput Goodwill-a, Salvation Army ili Habitat for Humanity ReStores mogu preuzeti donacije, ali kao što je ranije pomenuto, lista stvari koje zaista prihvataju kraća je nego što većina ljudi očekuje.

Nakon što završite internet prodaju i donirate ono što možete, firme za odvoz nepotrebnih stvari mogu preuzeti sve ostalo. One uglavnom ne plaćaju za predmete – već vi plaćate njima.

Prema rečima Dženifer Piket, predmeti koji se obično dobro prodaju – bilo na rasprodajama ostavine, preko interneta ili na druge načine – uključuju nakit i satove, novčiće (posebno srebrne i zlatne), plemenite metale, vintage igračke, stripove i specifične kolekcionarske predmete poput artefakata iz Američkog građanskog rata. To se poklapa sa onim što je kompanija za rasprodaju ostavina rekla nama – da bi mač iz perioda Građanskog rata koji je pripadao mom ocu izazvao veliko interesovanje na prodaji.

Druge kategorije koje se dobro prodaju uključuju klasične automobile, likovnu umetnost, skulpture, tepihe, srebrni pribor, nameštaj iz sredine 20. veka i sportske memorabilije.

Šta se ne prodaje dobro

A šta se ne prodaje dobro? Kompakt diskovi. Piket kaže da kupci uglavnom ne žele ni posuđe, staklariju ili figurice kompanija poput Lladro ili Precious Moments. Među predmetima koje ljudi uglavnom zaobilaze nalaze se i veliki TV ormari i zastarela elektronika, kao i stvari koje ni sami ne biste kupili – poput oštećenog nameštaja, nepotpunih kompleta, polovnih dušeka i starih enciklopedija.

Sve ovo je veoma teško. Teško je prolaziti kroz roditeljski dom i donositi odluke o hiljadama predmeta dok istovremeno tugujete. Roditelji koji su odrasli u siromaštvu ili starije generacije koje su preživele Veliku depresiju ili Drugi svetski rat često su verovali da ništa ne sme da se baca. Moj otac je kao tinejdžer jedno vreme bio beskućnik i bio je ponosan što je konačno imao svoju kuću i stvari u njoj. Zato za neku decu bacanje gotovo bilo čega što je pripadalo njihovim roditeljima može delovati kao izdaja.

Ali to ipak mora da se uradi.

„I prostor ima svoju vrednost“, kaže Erin Keler, sertifikovana menadžerka za selidbe iz Vilmingtona u Severnoj Karolini.

Važan podsetnik za naslednike, posebno za supružnike koji nakon smrti partnera smanjuju životni prostor.

Deset koraka za rešavanje sopstvenih stvari

Da li zaista znate šta se nalazi u onim kutijama na tavanu, u podrumu ili u gostinskoj sobi? Onima koje godinama niste ni videli ni pomislili da otvorite? „Veoma je važno znati šta imate u svom domu“, kaže menadžerka za selidbe Erin Keler. Ako ne znate šta posedujete i koliko to vredi, vaše naslednike to može koštati vremena, novca, sukoba i osećaja krivice. Napravite popis i reagujte na vreme.

1. Napravite spisak „onoga što je važno“

Identifikujte predmete koji imaju finansijsku vrednost, porodični značaj ili posebna uputstva. Nemojte pretpostavljati da vaša deca znaju koja slika vredi mnogo, koji prsten je pripadao baki ili u kojoj kutiji se nalaze vojni dokumenti.

2. Opišite porodične uspomene i nasledstvo

Zapišite njihovu priču. „Plava kamenina Boleslav koju je donela vaša baka iz Poljske“ mnogo je korisnije objašnjenje od „plava vaza u vitrini“.

3. Dokumentujte predmete finansijske vrednosti

Sve što ima značajnu tržišnu vrednost – nakit, umetnička dela, antikvitete ili kolekcionarske predmete – trebalo bi proceniti, a račune, fotografije i spiskove za osiguranje čuvati zajedno.

4. Pitajte decu šta zaista žele

Deca možda žele bakin prsten, ali ne i njene tanjire ili Humel figurice, čak i ako vama mnogo znače. Bolje je to znati sada.

5. Poklonite stvari još za života

Kada znate šta vaša deca zaista cene, deo toga možete pokloniti odmah. Time se izbegavaju kasniji sukobi i olakšava administracija ostavine. U SAD možete pokloniti do 19.000 dolara u novcu ili predmetima jednoj osobi tokom godine, bez korišćenja federalnog doživotnog poreskog oslobađanja za poklone i nasledstvo. Ako poklone delite sa supružnikom, možete dati do 38.000 dolara. Pored toga, ako živite u saveznoj državi koja ima porez na ostavinu ili nasledstvo, poklanjanje može kasnije doneti stvarne poreske uštede.

6. Koristite memorandum o ličnoj imovini

Ako vaš plan raspodele imovine to dozvoljava, napravite spisak ko treba da dobije određene fizičke predmete koje ne planirate da poklonite pre smrti. Proverite da li je memorandum pravilno naveden u testamentu ili povereničkom fondu.

7. Selektivno digitalizujte

Skenirajte fotografije, pisma, recepte i vojna dokumenta. Sačuvajte originale koji su zaista važni. Nemojte ostavljati naslednicima neorganizovane kutije fotografija ljudi koje niko ne može da identifikuje.

8. Prodajte ili donirajte kolekcije još sada

Kolekcionari često znaju prave trgovce, aukcijske kuće i kupce. Prodaja za života može doneti bolji rezultat nego užurbana rasprodaja ostavine nakon smrti.

9. Prestanite da plaćate skladištenje stvari male vrednosti

Ako sadržaj skladišta ne bi mogao da se proda za više novca nego što košta njegovo iznajmljivanje, napravite plan da te stvari donirate, prodate ili bacite.

10. Ostavite uputstva za odlaganje stvari

Navedite šta treba donirati, uništiti, baciti ili na poseban način zbrinuti – time naslednicima dajete dozvolu da se ne osećaju krivim zbog tih odluka.

Keli Filips-Erb, novinarka Forbes