Statistika potvrdila da garderoba u Srbiji drži evropske cene: Ko je kriv za skupu odeću i obuću

Obrazovanje, makar zvanično, u Srbiji je višestruko jeftinije nego u evropskim zemljama. Reklo bi se, ma šta o tome misle sami građani, da je i zdravstvo pristupačnije, baš kao i troškovi stanovanja. U Srbiji se još može jesti, piti i rekreirati za manje novca. Odeću i obuću, međutim, moramo da platimo koliko i prosečni Evropljani.

Ovo je deo rezultata rada Republičkog zavoda za statistiku „Međunarodna komparacija cena“, autora nedavno preminulog Miladina Kovačevića i Gorana Katića.

„Prostorna komparacija cena podrazumeva poređenje cena po zemljama, koje ulazi u obračun indeksa pariteta kupovne moći, gde je u obračunu metodologije sadržano više od 2.000 analognih proizvoda među zemljama“, objašnjava se u studiji. „U obračunu komparativnog nivoa cena za svaku grupu proizvoda u strukturi potrošačkih cena uzimaju se proizvodi i usluge koji čine cenovni i kvalitativni prosek u potrošačkoj korpi domaćinstva, čineći realno cenovno poređenje po zemljama“.

Obrazovanje najjeftinije

Deo tog istraživanja je, u nedavno objavljenim Trendovima, samostalna analiza naših statističara koja daje paritete cena robe i usluga naspram Srbije. Tako vidimo koliko su puta grupe proizvoda i usluga u pojedinim zemljama u proseku jeftinije, odnosno skuplje nego kod nas.

„Kada je posreda cena hrane, Srbije je skuplja od Turske, Severne Makedonije, Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Rumunije, Poljske i Bugarske, a na približno je sličnom nivou sa Albanijom i Mađarskom“, sumiraju istraživači. „U poređenju sa prosekom EU-27, cene hrane u zemljama EU su u proseku veće nego u Srbiji za oko devet odsto, dok je cena hrane u Turskoj skoro upola manja nego u Srbiji“.

I jedina grupa koja nas ne čini konkuretnima u ovoj utakmici je – odeća i obuća. Naprotiv, tu smo u društvu tradicionalno skupljih tržišta. Ni cenovnici restorana i hotela ne beže mnogo za evropskim.

„Po ceni odeće i obuće mi smo na približnom nivou sa mnogim zemljama EU, poput Belgije, Nemačke, Irske, Grčke, Italije, Hrvatske, Austrije, Holandije, dok su od nas jeftinije Turska, Severna Makedonija, BiH, Portugalija, Slovenija“, naglašava se u studiji. „Po cenama u obrazovanju, među najjeftinijim smo zemljama u Evropi, a jeftiniji od nas su još samo Albanija i Turska, dok je prosek cena zemalja EU u obrazovanju viši od Srbije za oko 4,4 puta. Po cenama u ugostiteljstvu (restorani i hoteli), Srbija je bila među najskupljim u regionu jugoistočne Evrope u proseku za oko 17%“.

Koliko košta uvoz

Forbes Srbija je pokušao da razjasni kako su to tekstil i koža u Srbiji, po cenama, pretekli druge proizvode. Izgleda da nije jeftino uvesti, a i sve je manje onih koji bi to ovde jeftinije proizveli. Naročito u velikim serijama.

„Na cene u tekstilnoj industriji umnogome utiče sama proizvodnja. Poznato je da se roba koja se uvozi, proizvodi u zemljama istočne Azije, poput Bangladeša i Pakistana“, objašnjavaju u Udruženju za tekstil i kožu Privredne komore Srbije. „U ovim zemljama se obavlja masovna proizvodnja u velikim serijama pojedinih artikala. Serije nekada iznose i nekoliko stotina hiljada istih komada odevnih proizvoda. U Srbiji nije moguće proizvoditi u tako velikim serijama, što sam proces proizvodnje čini skupljim, pa je to i jedan od glavnih razloga za veće cene određenih domaćih odevnih predmeta proizvedenih u Srbiji“.

Ne tako skup proizvod iz tolike serije, međutim, poskupi na putu do Srbije.

„Svakako da prilikom uvoza cene odevnih predmeta, kao i ostalih proizvoda koji se uvoze, rastu. Na krajnju cenu utiču troškovi transporta, manipulativni troškovi, troškovi rascarinjenja i administrativni troškovi, troškovi zakupa objekata i režijski troškovi, kao i troškovi zarada... Svi navedeni troškovi moraju biti uračunati u maloprodajnu cenu, kao i određena zarada prodavca“, dodaju u PKS.

Za odevne predmete, kako još dodaju u Privrednoj komori, u ovom trenutku ne postoji ograničenje maloprodajnih cena.

„Moguće je da u pojedinim uslovima prodavci maržiraju više shodno mogućnostima i trenutnom stanju na tržištu, kao i na osnovu potražnje određenih prozvoda, što kod odevnih predmeta ima sezonski karakter“, kažu još u PKS.

Najviše stiže iz Italije

Kada bi se posmatrao spoljnotrgovinski bilans, tekstil i ne stoji tako loše. Prošle godine je u ovoj grani uvoz dostigao 1,29 milijardi evra, dok je izvoz vredeo 1,1 milijardu evra.

„U protekloj godini je tekstilnih proizvoda i odevnih predmeta najviše uvezeno iz Italije 360,6 miliona evra, zatim iz Kine 320,6 miliona evra, a na trećem mestu je uvoz iz Turske koji je iznosio 282,2 miliona evra, dok je iz Bangladeša uvezena roba u vrednosti od 107,7 miliona evra“, podaci su PKS. „U okviru tekstilne industrije u Srbiji posluje oko 1.100 privrednih subjekata koji zapošljavaju više od 60.000 radnika“.

Tek objavljeni podaci iz maja ove godine pokazuju da je u padu i izvoz i uvoz. Izvezli smo tekstilnu robu vrednu skoro 22 miliona evra i još 53,3 miliona evra vrednu odeću. Uvezli smo tekstil za 63,3 miliona, a odeću za 44,7 miliona evra. Zajedno čine malo više od tri odsto i izvoza i uvoza.

Teška utakmica

Najveći deo izvoza zapravo nose strane kompanije koje su, uglavnom uz podršku države, deo proizvodnje preselile u Srbiji. Domaći proizvođači nisu zadovoljni uslovima poslovanja. Pre svega, jer u toj utakmici – izvesno gube.

„Kao Klaster modne industrije zalažemo se da se razmotri predlog povlašćenih stopa oporezivanja u tekstilnoj industriji, kao što su u regionu učinile Severna Makedonija, Albanija i BiH“, kaže za Forbes Srbija Slađana Milojević, direktor Klastera. „Tako bi povećali plate zaposlenima, a cene naših proizvoda učinili konkuretnijim. Bar da se približimo, ako ne i izjednačimo sa stranim investitorima, koji za plate zaposlenima dobijaju subvenciju od naše države“.

Tekstilne fabrike uz granicu o proširenju poslovanja i ne razmišljaju. Radnike ne mogu da nađu. Odlaze u inostranstvo gde su plate bolje.

„Naše inicijative, nažalost, stoje bez odgovora. Promoviše se uvoz radne snage iz inostranstva, a naše radnike za veću platu preuzimaju strani investitori i naravno nemamo ih više na tržištu rada. Kvalitetnih nemamo uopšte već dugo“, ističe Slađana Milojević.

Na kraju domaće, porodične, firme u Srbiji ne opstaju tako lako. Ne muči ih samo manjak radnika, već i izvori finansiranja.

„Razvojnu banku nemamo, a nemamo ni razvojnu politiku domaće industrije“, podseća Slađana Milojević. „Nismo uspeli sistem da uverimo koliko je važna podrška domaćoj tekstilnoj modnoj industriji. Bez nje će nestati, kao što je bio slučaj u Sloveniji i Hrvatskoj. Modna industrija su porodične kompanije, druge, treće ili četvrte generacije“.

A gde su zemlje koje subvencionišu svoje tekstilce? Po podacima iz studije, u Severnoj Makedoniji su cene odeće i obuće za petinu manje, a u Turskoj čine tek trećinu naših. U Albaniji ovi artikli koštaju skoro identično kao u Srbiji, dok su u Bosni i Hercegovini sedam odsto jeftiniji.