U šta Dejan Stanković da uloži novac, a da nisu nekretnine?
Bivši hrvatski teniser Mario Ančić ili nekadašnji srpski košarkaški reprezentativac Dejan Milojević, izuzeci su, a ne pravilo, među sportistima ovog regiona, kada je reč o ulaganju novca zarađenog tokom sportske karijere. Za razliku od njih koji su se upustili u ulaganja u akcije, inovacije i startape, omiljeni investicioni portfolio većine njihovih ovdašnjih kolega ili ljudi sa estrade su ipak kvadrati, bilo da se radi o stambeno-poslovnim kompleksima ili pak hotelijerstvu. Zbog čega je to tako i imaju li nekretnine alternativu odnosno imaju li ti ljudi investicione savetnike?
Biznis sa luksuznim nekretninama bivšeg fudbalera i fudbalskog trenera Dejana Stankovića očigledno cveta, pošto kompanija Mezon Rojal (Maison Royale), u kojoj ima suvlasništvo, nakon izgradnje stambeno-poslovnih kompleksa na nekoliko lokacija u centru prestonice. U fokus javnosti još jednom je došao nedavno, započinjanjem izgradnje velikog kompleksa na veoma atraktivnoj lokaciji – Slaviji.
I dok on gradi nekretnine, firma Rezidens hils (Residence hills) narodne pevačice Violete Viki Miljković pod sloganom „od ugovora do komfora“ uveliko prodaje luksuzne nekretnine na još luksuznijim lokacijama kako u Srbiji, tako i inostranstvu. Na internet adresi pevačice koja je poznata i po tome što je bila jedan od prvih kupaca stana u Beogradu na vodi, u ponudi su stanovi u elitnim beogradskim naseljima, ali i u Dubaiju, Las Vegasu ili Los Anđelesu.
Da su nekretnine i ulaganje u njih omiljeni „hobi“ domaće estrade i nekadašnjih sportista nakon što okončaju karijeru i suoče se sa činjenicom da bi zarađeni novac sada trebalo oploditi, nije nikakva novost, ali jeste spisak koji se iz godine u godinu samo dopunjuje.
Hotel „Crni vrh“ na Divčibarima proslavljenog košarkaša Miloša Teodosića otvarao je lično predsednik Srbije Aleksandar Vučić, a osim njega hotele i stambene komplekse na popularnim srpskim planinama imaju, između ostalog, i Nikola Peković, Savo Milošević, Dragan Kićanović, Goran Vujović…
Nenad Gujaničić, berzanski analitičar iz brokerske kuće Momentum kaže za Forbes Srbija da su nekretnine primamljive za ulaganje zato što je rizik manji nego kod nekih drugih vrsta ulaganja, a osim toga na ovim prostorima je ova vrsta investicije duboko ukorenjena u tradiciji i navikama.
„Nekretnina je nešto što je fizički opipljivo, nije previše rizično, osim ako ne naiđete na nekog investitora prevaranta, a i nekretnina uvek ima tržišnu vrednost. Tako razmišljaju i građani kada imaju neki višak kapitala, ali i bivši sportisti ili estrada. Pritom, daleko je manje znanja iz ekonomije, finansija ili biznisa potrebno za ovu vrstu investicije nego za neka druga ulaganja“, kaže sagovornik.
Rade Rakočević, vlasnik firme Senzal kapital, koja se bavi investicionim savetovanjem dodaje da ekonomske prilike kod nas, ali i tradicionalni ekonomski i društveni obrasci diktiraju poverenje u ulaganje u nekretnine, zbog društvenog sistema kakav smo imali nakon Drugog svetskog rata.
„Berza koja je između dva rata bila razvijena je kasnije čak bila i zabranjena. Privatni kapital je bio u zapećku, nije bilo podsticanja za ulaganja pa otuda i toliko poverenje u nekretnine, a nepoverenje u neke druge oblike investiranja. Vi ovde imate biznismene, sa priličnim iskustvom i biznisom od nekoliko stotina miliona evra koji imaju skepsu prema investiranju u berzanske akcije. Šta onda očekivati od ljudi koji nemaju iskustva u biznisu“, dodaje Rakočević.
Depoziti popularniji od državnih obveznica
Kao dokaz zabrinjavajuće niske ekonomske pismenosti, Gujaničić nudi argument o rastu štednje građana u bankama i u periodu negativnih kamatnih stopa na depozite, što je finansijski paradoks. S druge strane, prinosi na ulaganje u dužničke hartije države prilično su porasli u poslednje vreme, što ovo čini izrazito unosnim ulaganjem i zbog stope prinosa i zbog praktično nepostojećeg rizika, ali je opet interesovanje za kupovinu hartija od vrednosti i državnih obveznica među građanima, pa i bivšim sportistima, izuzetno malo.
„Nije se ni država naročito potrudila da informiše građane o ovim mogućnostima, da ih edukuje barem elementarno, ali ni da, poput nekih država u okruženju Hrvatske ili Severne Makedonije, emituje takozvane narodne obveznice koje bi bile namenjene prvenstveno građanima koji žele da štede. Zato su nekretnine, depoziti u bankama i eventualno zlatne poluge kojima se pribegava uvek u vremenima ratova, kriza ili visoke inflacije, omiljeni vid ulaganja među našim građanima bilo da su novac zaradili na sportskom terenu, pevajući ili radeći nešto treće“, smatra Gujaničić.
Finansijski paradoks je da su ljudi stavljali novac na štednju po negativnim kamatama, dok je interesovanje za obveznice koje nude visoke stope prinosa i gotovo nepostojeći rizik izuzetno malo
Primetno je, istini za volju, da bivši sportisti, najčešće košarkaši, osim u nekretnine vole da ulažu i u poljoprivredu. U medijima je letos, zbog učestalih superćelijskih oluja, osvanula priča Aleksandra Rašića, nekadašnjeg reprezentativca u košarci kojem je nepogoda uništila kruške, u koje je ulagao poslednjih godina, a poznato je da voćnjake, zarade lavande ili proizvodnju rakije i vina imaju i Predrag Drobnjak, Nenad Krstić, Kosta Perović, Miloš Mačvan, Uroš Tripković… Neke od njih kontaktirali smo u nameri da ih pitamo zbog čega su se odlučili da sportom zarađeni novac ulože baš u poljoprivredu, ali se ispostavilo da oni o svom biznisu nerado govore.
Kao retki izuzeci od opšteg pravila, među sportistima, barem koliko je javnosti poznato, izdvajaju se bivši hrvatski teniser Mario Ančić i nekadašnji srpski košarkaš Dejan Milojević. Prvi je jedan od 28 investitora američkog investicionog fonda Van ekviti partners (One equity partners), u kojem su osim njega i nekolicina svetski poznatih veslača i upravlja kapitalom od sedam milijardi dolara. Drugi je poznat po ulaganjima u akcije, rizične investicije u složenije finansijske instrumente, kao i u kriptovalute. Zajedničko im je i to što su karijere nastavili u SAD.
„Ima i među sportistima svakako ljudi koji su zavidno ekonomski, pa i tehnološki obrazovani. Ne mogu govoriti o imenima, ali dva naša popularna košarkaša, jedan sadašnji i jedan bivši, imaju ozbiljno znanje i o tehnološkim i o biznis trendovima. Kada poredimo situaciju u razvijenim zemljama i kod nas, ključna je razlika u tome što u tim zemljama već u školi počinje upoznavanje dece sa oblicima štednje i njihovo podsticanje da o tome razmišljaju. Sećam se dok sam živeo u Holandiji, kako su studenti intenzivno razmišljali o uplati životnog osiguranja već tada, iako su to bili skromni iznosi od 10 evra. Ali naučeni su da jako rano počnu da razmišljaju i planiraju štednju, da kupe godišnje jednu akciju neke multinacionalne kompanije sa idejom da nakon deceniju ili kasnije ostvare prinos. Mi nemamo tu kulturu, to čini ključnu razliku“, kaže za Forbes Srbija Kosta Andrić, izvršni direktor ICT haba.
Mnogo mogućnosti, ali malo znanja
Razlika je taman tolika da su nekadašnji saigrači ili rivali naših popularnih sportista odavno već jednako uspešni biznismeni. Jedan od njih, američka NBA legenda Majkl Džordan nedavno se upisao na Forbes listu 400. najbogatijih u Sjedinjenim Američkim Državama kao prvi profesionalni sportista kome je to pošlo za rukom.
Džordanovo bogatstvo procenjeno je na tri milijarde dolara, a osim novca zarađenog tokom igračke karijere i od sponzorskih ugovora, Džordan je svoje veštine u trgovanju dokazao time što je Šarlot Hornetse prodao po ceni koja je 17 puta veća od one koliko je za isti klub dao prilikom kupovine.
Pored njega, spisak nekadašnjih NBA zvezda koje su iz „džordanki“ uletele u poslovne cipele sve je duži, a američki mediji kao najpoznatije poslovne anđele, odnosno investitore u akcije, inovacije i startape izdvajaju Lebrona Džejmsa, Medžika Džonsona, preminulog Kobija Brajanta, Kevina Durenta…Među holivudskim zvezdama izdvojio se Ešton Kučer koji se, nalik svom liku iz serije Dva i po muškarca Voldenu Šmitu, pokazao umešnim u IT svetu, odnosno investicijama u tech kompanije, startape i inovativne biznis ideje.
Da li bi njihovim stopama mogli poći i domaći sportisti i imaju li nekretnine i poljoprivreda ovde bilo kakvu alternativu?
“Naravno da postoje alternative, ima ih mnogo, ali instrumenti koji se relativno lako i često koriste na daleko razvijenijim finansijskim tržištima, ovde se izbegavaju, a razlog je, između ostalog, nizak nivo finansijski i ekonomske pismenosti. Primera radi, tek neko elementarno poznavanje ekonomije potrebno je da bi se ulagalo u državne obveznice koje poslednjih godina donose izuzetno dobar prinos. Nešto više znanja potrebno je za ulaganje u akcije velikih svetskih kompanija. U poslednjih 10 godina, ulaganje koje ima najveći prinos su upravo akcije 500 najuspešnijih kompanija (S&P 500), dok nekretnine i zlato zauzimaju drugo i treće mesto. Rast kamatnih stopa zbog inflacije, a time i rast prinosa na dužničke hartije na pet ili šest odsto godišnje trebalo je iskoristiti kao podstrek da se sa klasične štednje u banakama lagano prelazi na ovu vrstu jednako sigurnog ulaganja“, objašnjava Nenad Gujaničić.
Rade Rakočević, takođe, podseća da je već nekoliko decenija ulaganje u akcije vodećih multinacionalnih kompanija unosna i sigurna investicija, kao i da je u porastu broj ljudi koji ulažu u kriptovalute.
„Stalno ponavljam da je ulaganje u akcije na berzi potencijalno unosan posao, da je apsolutno legalan, transparentan i da ima velike prednosti u odnosu na neka druga ulaganja. Na domaćem tržištu bih savetovao investiranje u hartije od vrednosti i obveznice države koje su gotovo nerizična investicija, dok su za one koji žele da ulažu u inostranstvu mogućnosti daleko veće, tu su i akcije, i obveznice, kako državne tako i korporativne, ali i ETF-ovi, kao složeniji finansijski instrumenti“, savetuje Rakočević.
Razumljivo je nepoverenje bogatih ljudi, oni ni u bliske osobe često nisu sigurni da li su iskreni ili su tu samo zbog njihovog novca
Nenad Gujaničić, Momentum
Inovacije kao ulaznica u novi svet
I dok kod nas često i ljudi iz sveta biznisa zaziru od berze, indeksa i akcija, prema poslednjim istraživanjima u SAD, 61 odsto odraslih Amerikanaca poseduje akcije ili neke druge berzanske instrumente.
Naši sagovornici saglasni su da su ljudima sa viškom kapitala koji žele da ulažu, a pomanjkanjem znanja iz finansija i ekonomije neophodni investicioni ili finansijski savetnici od poverenja, bez obzira na činjenicu da i u ovoj profesiji često ima samoprozvanih eksperata i mešetara.
„Razumem i nepoverenje u ovu vrstu savetovanja, jer i u ovoj branši figuriraju ljudi koji nemaju potvrđeno ni znanje ni kredibilitet. Razumljivo je nepoverenje bogatih ljudi, oni ni u bliske osobe često nisu sigurni da li su iskreni ili su tu samo zbog njihovog novca, a kamoli kada je u pitanju neko ko bi trebalo da brine o njihovom novcu“, kaže Gujaničić.
Iz svih ovih razloga, tek ulaganja u inovativne biznise ili startape još uvek deluje kao neinteresantna i nedostižna ideja domaćim ulagačima, ma koliko im zbog svoje popularnosti bila privlačna.
Prema rečima Koste Andrića, čak i u zemljama u kojima se građani od malena uče štednji i podstiču na nju, tek između tri i pet odsto kapitala se ulaže u visoko rizične investicije, dok sve ostalo odlazi na klasičnu štednju, kupovinu obveznica i kvalitetnih akcija, dakle u investicije koje nose manji rizik, a time i uglavnom manji prinos.
A na pitanje zbog čega ulagati u startape i ICT industriju, odgovara ovako: “Bez obzira na veći rizik, ljudi žele da budu deo tehnoloških promena, pa ako bi da kupe kartu za novi biznis svet, ovo je prilika. Vidimo to često kod biznismena koji dolaze iz tradicionalnih industrija, a koji shvataju u kom pravcu se biznis kreće“.