Ko ne razume ekonomiste dovoljno je da pogleda sliku: Iznos profita iznetog iz Srbije uskoro bi mogao da premaši vrednost investicija
Blještava medalja koju predsednik države i Vlada godinama pokazuju ističući visok nivo investicija kao potvrdu uspeha ekonomske politike ima i drugu stranu. I to manje lepu. Ulaganja su mahom dolazila u sektore koji ne donose više nivoe vrednosti, a Srbija je sve manje zemlja jeftine radne snage. Takođe, sve je manje sposobna da subvencijama privlači investicije i sve je skuplja za poslovanje. Zbog toga ne čudi što bi uskoro nivo novca koji investitori iznose iz Srbije mogao da premaši iznos koji donose u našu zemlju.
U cilju brzog povećanja zaposlenosti (što je jedan od politički značajnih ciljeva), Srbija se odlučila za privlačenje tzv. footloose investicija. Reč je o investitorima kojima lokacija nije presudna, nisu vezani za konkretno tržište ili dostupne resurse. Opredeljuju se za zemlje koje nude podsticaje koji im značajno smanjuju troškove i odlaze kada ti podsticaji nestanu.
Često su to proizvodne firme kojima je potreban veliki broj radnika za jednostavnje, manuelne, slabo plaćenje poslove. To jednoj zemlji značajno pomaže da brzo snizi stopu nezaposlenosti.
Pored proizvodnih firmi koje brzo mogu da spakuju svoje mašine i odu dalje, u ovakve investitore spadaju i softverske kompanije koje se mahom bave autsorsingom pa ne treba da čudi ako i one smanje aktivnosti nakon ukidanja uredbe koja je obezbeđivala podsticaje.
Izostanak sistemskih reformi poslovnog ambijenta, izgradnje institucija, jačanja vladavine prava, kao i oslanjanje dominantno na strane investicije i verovanje da država svojim ulaganjima u kapitalne građevinske projekte može da nadomesti domaće privatne investicije po svemu sudeći dolazi na naplatu. I taj račun može da bude visok.
Novac ide u građevinarstvo i rudarstvo
Akademik Pavle Petrović zajedno sa saradnicima, Dankom Brčerevićem i Slobodanom Minićem, upravo je objavio rad „Privredni razvoj Srbije: Između izgradnje institucija i zamke srednje razvijenosti“ u kojem ukazuju da je domaći preduzetnički sektor sistematski ugušen.
Poseban osvrt u radu daju na pitanje privlačenja stranih direktnih investicija (SDI).
„Srbija je u prethodnih nekoliko godina bila među evropskim rekorderima po prilivu SDI, ali njihova struktura nije bila povoljna, budući da su najvećim delom bile usmerene u tradicionalne sektore“, konstatuju autori.
Prikazano kroz brojke, od 15,2 milijarde evra investicija, u tradicionalne sektore otišlo je oko 9,4 milijardi evra ili više od 60% novca. Autori ističu da su to tehnološki manje napredne grane prerađivačke industrije, kao što su proizvodnja proizvoda od gume i plastike, proizvodnja derivata nafte, proizvodnja osnovnih metala i prehrambena industrija.
„Približno trećina direktnih ulaganja (oko tri milijarde evra) otišla je u sektor rudarstva, uglavnom u eksploataciju ruda metala (kineski Ziđin) i sirove nafte i prirodnog gasa (NIS). Pored toga što su SDI u napredne sektore bile izuzetno niske (oko 20%), dodatni problem je to što je i kod ovih ulaganja često bilo reč o manje kvalitetnim poslovima sa nižom dodatom vrednosti“, navode Petrović i saradnici.
Oni ističu i primer automobilske industrije, koju tretiraju kao tehnološki naprednu, a ustvari znatan broj preduzeća u Srbiji bavi se proizvodnjom i sklapanjem bazičnih komponenti.
I prošle godine je zabeležen rekordan priliv SDI od 4,6 milijardi evra, ali posmatrano kroz duži period vidi se da padaju u odnosu na BDP. Sa maksimalnih 7,4% BDP-a u 2019. smanjene su na 5,6% BDP-a u 2024. I dalje najviše investicija ide u građevinarstvo i rudarstvo (po oko 1,4 milijardi evra).
Šta je dovodilo investitore u Srbiju
Autori ističu da su faktori koji su dovodili investitore pre svega „ekonomsko povezivanje sa EU i pristup evropskom tržištu, izdašan program subvencionisanja i preferencijalni tretman stranih investitora, jeftina radna snaga, dostupni prirodni resursi i, po svemu sudeći, niski ekološki standardi“.
Sada uticaj ovih faktora slabi. „Pri čemu već postoje indicije da priliv takvih SDI neće moći da ostane na ovako visokom nivou u dužem roku“, navode autori. Oni obrazlažu da rastu troškovi rada, naročito u tradicionalnim privrednim granama. To je smanjilo atraktivnost Srbije.
Privlačenje ulaganja jeftinom radnom snagom sve manje je održiv model. Veće troškove rada moći će da podnesu investitori u rudarstvo ili oni koji ulažu u ekološki intenzivne („prljave“) tehnologije (zbog niskih ekoloških standarda niži su im i troškovi ulaganja u zaštitu životne sredine u odnosu na druge zemlje). I takve investcije su činile značajan deo priliva ulaganja u prošloj godini.
„Međutim, nameće se pitanje da li su Srbiji uopšte potrebne SDI čiji je motiv nizak nivo ekoloških standarda, posebno kad se ima u vidu da je Srbija i bez takvih investicija među ekološki najugroženijim zemljama u Evropi“, postavljaju pitanje u svom radu.
Investitori odlaze
Petrović konstatuje da ne samo da se u narednim godinama može očekivati smanjenje novih ulaganja u tradicionalnim granama, već postoji i sve veći rizik od povlačenja stranih preduzeća koja trenutno posluju u Srbiji. „Nagoveštaji ovog trenda postaju sve vidljiviji, budući da postoji znatan broj stranih preduzeća koja najavljuju ili pribegavaju merama poput upućivanja radnika na neplaćena odsustva i smanjenja broja zaposlenih, a u nekim slučajevima i do potpunog zatvaranja proizvodnih pogona“, stoji u radu.
Posebno su ugrožene radno intenzivne delatnosti koje karakteriše niska dodata vrednost, kao što je tekstilna industrija.
Autori navode primere investitora iz ovog sektora koji su smanjili obim aktivnosti ili najavili potpuno zatvaranje pogona – Beneton u Nišu, Džinsi u Leskovcu, Falk Ist u Knjaževcu i dr.
Dodaju i da se sa sličnim pritiscima suočava automobilska industrija. Osim domaćih problema poput nedostatka radne snage i rasta troškova rada koji umanjuju njegovu isplativost, ovaj sektor se suočava i sa krizom u Evropi, na koju su preduzeća koja posluju u Srbiji u velikoj meri oslonjena. Pritisak stvara konkurencija iz Kine. „Kao direktna posledica ovih dešavanja, veliki broj preduzeća koja trenutno posluju u Srbiji suočava se sa padom potražnje za njihovim proizvodima, što uslovljava smanjenje broja zaposlenih, pa i trajno napuštanje Srbije“.
Autori podsećaju da je nemački Drekslmajer najavio zatvaranje fabrike u Zrenjaninu tokom 2026, a među onima koji su najavili ili već smanjili obim aktivnosti su Leoni, Jura, Aptiv, Adient i dr. !
Iznošenje profita
„Uz očekivani trend opadanja neto priliva SDI u narednim godinama, Srbija se trenutno suočava sa još jednim ozbiljnim izazovom. Strani investitori su počeli i da iznose sve više deviza iz zemlje“, upozoravaju Petrović, Brčerević i Minić.
Oni podsećaju da su sličan put prešle mnoge zemlje centralne i istočne Evrope. Ukazuju i da je to uobičajen ciklus sazrevanja investicija, jer nakon početnih ulaganja i ostvarivanja profita, strane kompanije počinju da vraćaju kapital svojim matičnim preduzećima.
U Srbiji je od 2012. neto priliv SDI kontinuirano premašivao odlive deviza po osnovu SDI. U periodu od 2018. do 2023. u proseku je godišnje ulazilo oko 1,5 milijardi evra više nego što je izlazilo iz naše zemlje. Vrhunac je bio 2021. kada je taj plus bio 1,9 milijardi evra.
„Međutim, razlika između priliva i odliva kapitala po osnovu investicija konstantno se smanjivala, da bi u 2024. opala na ispod 300 miliona evra. Ovaj trend sugeriše da bi odlivi po osnovu dividendi i repatrijacije profita uskoro mogli da dostignu, pa čak i da nadmaše neto priliv stranih investicija“, ističu autori.
Posledice – pritisak na dinar
Ovakva dinamika priliva i odliva kapitala po osnovu SDI ima značajne ekonomske implikacije za Srbiju.
Naša zemlja, konstatuju autori, duže vreme ima visok nivo minusa u transakcijama s inostranstvom (veći odliv nego priliv novca po osnovu trgovine robom, prometa usluga, doznaka i dr.). Oni ukazuju i da ovaj deficit po pravilu stvara pritiske na slabljenje domaće valute.
„U Srbiji je tekući deficit platnog bilansa od 2015. bio više nego pokriven neto prilivom SDI, koji je prosečno iznosio 6,1% BDP-a godišnje. Štaviše, to je uslovljavalo višak ponude deviza na domaćem tržištu i aprecijacijske pritiske na dinar, koje je Narodna banka Srbije kontrolisala otkupom deviza i popunjavanjem deviznih rezervi zemlje“, navode autori.
Međutim, 2024. je donela promenu ovog trenda, budući da je neto priliv SDI u toj godini (5,6% BDP-a) posle duže vremena prvi put bio manji od tekućeg deficita platnog bilansa (6,3% BDP-a).
„Relativno visok i rastući tekući deficit, nedovoljno pokriven prilivom stranog kapitala, potencijalno dovodi u pitanje održivost eksterne pozicije Srbije i aktuelne politike jakog i stabilnog deviznog kursa. Pritom, Srbija se u srednjem roku suočava sa dvostrukim rizikom: i sa padom priliva novih SDI, i sa sve većim odlivom dividendi po osnovu postojećih SDI“, zaključuju autori.