Bušatlija za Forbes: Dan posle, drugi deo – prelazna Vlada pre izbora da sanira dugove

Autor: Mahmud Bušatlija, savetnik za razvoj i investicije

Aktuelni vladari naše zemlje krupnim koracima idu ka tranziciji, koja bi trebalo da nam donese mandatno upravljanje. Zasnovano na zakonski fer regulisanim izborima. U međuvremenu treba da sagledamo šta će nam vladari ostaviti.

Narodna banka Srbije je poslednjih 10 godina izbegavala svoje obaveze prema javnom interesu, sprovodeći nešto što se ne može smatrati monetarnom politikom socijalno odgovorne države. Isključivo se bavila zaštitom stabilnosti precenjenog dinara, bezočno trošeći javni kapital/novac. Disparitet našeg „stabilnog“ dinara i naše ekonomije je doveo do rasta uvoza, pada izvoza, pada konkurentnosti naših proizvoda i usluga na inostranom i domaćem tržištu. To je dovelo do nekontrolisane inflacije, pada kupovne moći i životnog standarda.

Uzgajanje korupcije

Ministarstvo finansija je u istih 10 godina razvilo fiskalni prihod na bazi javnog duga, koji će vraćati građani, a ne država iz svojih stečenih prihoda. Zahvaljujući asistenciji NBS koja održava „stabilnost“ dinara na nivou 117 za jedan evro, krediti su jeftiniji, BDP naoko raste, a javni dug se prikazuje u manjem procentu BDP-a. Pošto se krediti sve teže nalaze, ministarstvo sve više emituje državne obveznice, koje takođe generišu javni dug. Ovo ministarstvo je finansijer projekata od „državnog interesa“, čiji vlasnici su javna i državna preduzeća. Ali, najveći deo vlasnika su privatna lica, tako da novac koji ministarstvo obezbeđuje kreditima i prodajom državnih obveznica, završava u privatnim džepovima.

Investiranje iz duga države i sponzorisanje jeftinog uvoza je polje na kome se uzgajaju ekstra profiti i korupcija. Te investicije ne mogu generisati profit koji bi povratio kredite i otkupio obveznice. Zbog toga se dugovi koje je napravila država, vraćaju uzimanjem novog kredita i prodajom novih obveznica. Dosadašnja „politika“ daljeg zaduživanja da bi se vratio prethodni dug neće više biti moguća. Poslednjih meseci se već vidi nagli zastoj stranih direktnih investicija. Već godinama je naša ekonomija pritisnuta monetarnom i fiskalnom krizom vidljivom u krizi duga.

Ulaganja veća od vrednosti koju donose

Međunarodni monetarni fond je finansijska institucija kreirana kao zaštitnik kreditora, nadzirući, konsultujući i/ili vršenjem pritisaka na države dužnike. Nedavno se sa Kopaonika oglasio trećerazredni birokrata, stalni predstavnik MMF-a. Upozorio je da Srbija ima velika izdvajanja za penzije i plate u javnom sektoru, vršeći pritisak na budžet. Po njemu, to bi moglo dovesti do povećanja fiskalnog deficita.

Taj vajni stručnjak je zaboravio da pogleda strukturu fiskalnog deficita, koji se sastoji od dugova potrošenih na takozvane investicije, koje nisu sposobne da vraćaju dugove. Za MMF je važno da se Srbija zadužuje i da vraća te dugove, pa ako ne može da prikupi iz naše realne ekonomije, država treba da teret dugova prenese na penzionere i zaposlene u javnom sektoru.

U poslednjih 25 godina, MMF nijednom nije upozorio vladare Srbije da naša ekonomija ne može servisirati uvek prevelike dugove, nego to čini iz novog zaduživanja. Poslednjih 10 godina MMF je podržavao našu „monetarnu politiku“ zasnovanu na takozvanom plivajućem kursu dinara, koji se čvrsto držao na 117 dinara za evro +/- 0.1-2 promila. To je dovelo do konstantne stabilnosti dinara prema evru, ali ne prema našoj ekonomiji.

MMF je zadovoljan našim „stabilnim“ enormno precenjenim dinarom, jer to omogućava nekontrolisano zaduživanja države, naizgled jeftinim kreditima i lakšim servisiranjem duga. Na pitanje „ Da li je ekonomija visokog dohotka dostižna?“ vajni stručnjak je odgovorio da bi fiskalni deficit trebalo da ostane na nivou od tri odsto BDP-a. Ali nije rekao da država mora da podržava razvoj proizvodne ekonomije. Na kraju, ocenio je da je „rast Srbije prilično stabilan i da on dolazi iz velikih javnih ulaganja“. Nije skrenuo pažnju na to da su javna ulaganja enormno veća od vrednosti rezultata. Stoga su se javna ulaganja transformisala u platformu korupcije i kriminalizacije.

Kad odu ministar finansija i guvernerka

Pregovaranje sa MMF-om formalno vode Ministarstvo finansija i NBS. Zato snose punu odgovornost za rezultate fiskalne i monetarne politike, ako se uopšte mogu smatrati politikama.

Neminovnim odlaskom ministra finansija i guvernerke NBS, u „danu sutra“ naći ćemo se do guše u dugovima. Sve zahvaljujući njihovim naporima da održe dinar stabilnim prema evru, a ne prema našoj ekonomiji. Rezultat njihovog rada je „veliki rast“ BDP-a i rast inflacije. S druge strane, doneli su nevidljiv razvoj, pad kupovne moći i životnog standarda. Taj ambijent je omogućio korupciju i kriminalizaciju državnih, javnih institucija i privatnih preduzeća.

Da li guvernerka NBS i ministar finansija razumeju šta rade već 10 godina? Da li je njihov angažman plod neznanja ili smišljene akcije korporativnog kriminala? Da li će tužilaštvo reagovati?

Tranzicija sa vladanja na upravljanje

Kako se primiče tranzicija sa vladanja na upravljanje, sve više se u političkom korpusu priča o prelaznoj ili tehničkoj vladi, koja treba da pripremi uslove za fer slobodne izbore. Kad se priča o izborima, da li se misli da budu fer prema okorelim kao i potpuno novim političarima, otkrivenim u momentalnom procesu tranzicije. Ili se misli da ti izbori treba da budu fer prema stanovnicima Srbije. Nadam se da će u nekom momentu političari svih provenijencija shvatiti da njih plaćaju svi stanovnici. To ih čini činovnicima za sve te stanovnike. U tom slučaju, političari moraju da misle i rade poštujući javni interes, a ne svoje potrebe i želje.

Ako se „dan posle“ formira prelazna ili tehnička Vlada, da li će ta Vlada biti voljna, dovoljno obrazovana, iskusna i sposobna da se uhvati u koštac sa nasleđenom krizom duga? Da li će se prelazna ili tehnička Vlada sa uspehom baviti pripremom izbora i postići prihvatljiv rezultat, ako se prethodno ne sanira kriza duga?

Iznad svega, prvi i osnovni javni interes je da se razreši kriza duga. Bez obzira na to da li će se političari dogovoriti da se formira prelazna ili tehnička, ta Vlada će biti politički obojena. Čak i u slučaju da političari prihvate prioritet razrešenja krize duga, oni tu ništa ne mogu da urade. Istorija je 100% potvrdila da onaj koji je doveo svoju državu u bilo koju krizu, nije i ne može da je izvede iz te krize. Skoro svi naši okoreli političari, prisutni na našoj sceni od 2001. imaju deo odgovornosti u aktuelnoj krizi duga.

Nema više jeftinih kredita

Nastojanje ministra finansija da nas ubedi da Srbija ima investicioni kreditni rejting, ne pomaže razrešenju naše krize duga, koju je sam proizveo. Srbija i dalje ima spekulativni rejting BBB-, a to znači da dobar deo duga servisira novim zaduženjem. Priča da Srbija ima investicioni kreditni rejting, koju ministar nastoji da opravda ocenom A-3, je čista laž jer se ta ocena odnosi na kurs dinara prema dolaru, a ne na kreditni rejting države.

Dinar je već 10 godina vezan za evro fiksnim kursom od 117 +/- 0,1 do 0.2 promila, ali u tom periodu evro gubi vrednost prema dolaru. To znači da dinar nema fiksni kurs prema dolaru i blago pliva. Blago plivajuća vrednost dinara je ocenjena A-3, kao investiciona preporuka spekulativnim investitorima na portfolio tržištu. To se u našem slučaju odnosi na kupovinu naših državnih obveznica. Za finansijske institucije ocena BBB- i A-3 je preporuka da Srbija više ne može računati na kredite sa niskim kamatama i/ili odbijanje kreditiranja takozvanih velikih strateških projekata, koji će nas izbaciti u svemir.

Odbijeni zahtevi za novac

Pošto je ministar finansija očekivao odbijanje kreditiranja od inostranih banaka, uneo je u budžet za 2025. sledeće: „U cilju racionalizacije troškova zaduživanja na predlog Ministarstva finansija, umesto projektnih zajmova Republika Srbija može emitovati državne hartije od vrednosti na domaćem i međunarodnom finansijskom tržištu za finansiranje projekata do iznosa navedenih u ovom članu“ (odnosi se na član 3. B).

Očekivano se desilo, odbijen je zahtev predsednika u Švajcarskoj i ministra u Nemačkoj, u UniCredit Bank Srbija, a čini se da nema ništa od 1,2 milijarde evra instrumenta EU za reformu i rast za Zapadni Balkan. Ali, ministar se snašao i koristi odredbu „jednoglasno“ prihvaćenog budžeta 2025, prodajući državne obveznice. Iako bi trebalo da zna da je to najskuplji način zaduživanja, koji se troši kao subvencija odabranom društvu biznismena i tajkuna.

Opasnost pritiska kreditora

Fiskalni savet postoji više od 12 godina. Sve to vreme, savet nije zauzeo stav u vezi sa prestankom plivajućeg kursa i precenjenog dinara. Srećom, odnedavno Savet ima novog predsednika, koji je izjavio da „privredni rast Srbije baziran na javnim ulaganjima i stranim direktnim investicijama, više nije održiv“. I poručuje da je Srbiji neophodan novi model privrednog rasta. Navodi da Srbija nalazi sve manje novca za finansiranje javnih projekata. S druge strane očito usporavaju strane direktne investicije. Izgleda da se Fiskalni savet okreće ka svojim obavezama i da će ubuduće imati realniji pogled, a možda i uticaj na našu ekonomiju.

Ukoliko bi ušli u proces pripreme izbora, a da nismo razrešili krizu duga, prvo ćemo izgubiti kritično vreme koje nemamo i izložiti se pritiscima servisa dugova, odnosno zahteva kreditora da se vanredno/odmah vrate krediti. Ista stvar bi se desila i sa našim državnim obveznicama. Kupci obveznica bi tražili momentalni otkup, pre ugovorenog vremena. Nemogućnost ne samo momentalnog povraćaja dugova, nego i ugovorene dinamike povraćaja, otvoriće niz ozbiljnih pritisaka i ucena iz inostranstva na naše političare u cilju dogovora sa kreditorima, na štetu naših građana.

Prelazna vlada – „ljuti profesionalci“ za dug

Jednostavno rečeno ne bi se ništa bitno promenilo u ovoj zemlji, osim političara u institucijama države. I dalje bi se nastavili pritisci na državu da svoje dugove pokrije predajom prirodnih resursa po osnovu suverenih garancija. Bilo po osnovu odluke Skupština ili odlukom Vlade da se uzmu krediti bez garancije. Iako se takvi krediti tretiraju kao kolaterizovane suverenom garancijom. I formalno bi postali kolonija evrozone, ne vodeći računa o našem javnom interesu.

Na kraju, da li će građanski pokret koji je omladina osmislila i ispravno usmerava, prihvatiti prelaznu ili tehničku Vladu, ako imamo na umu ukupan politički korpus, a posebno deo korpusa koji sebe smatra opozicijom? Srećom, naši studenti i punoletni srednjoškolci su preuzeli odgovornost za svoju i našu budućnost. Podsetili su nas da mi živimo u zemlji koja ne poznaje jednakost i jednakopravnost svojih građana. Nadasve, pokazali su šta je to sabornost otvorivši vrata nama ostalima. Svojim razmišljanjima, idejama, predlozima, zahtevima i ponašanjem zaslužili su naše poštovanje i priznanje da su lideri avangarde.

Ako želimo da izbegnemo situaciju u koju će nas dovesti dnevna politika, prvi „dan posle“ moramo formirati Vladu menadžmenta krize duga, sastavljenu od „ljutih“ profesionalaca, odgovarajućeg znanja, iskustva i sposobnosti da razreši krizu duga.

Prilagođavanje vrednosti dinara

Prvi korak te Vlade treba da bude prilagođavanje vrednosti dinara našoj ekonomiji, uvođenjem apsolutne dinarizacije. To podrazumeva sprovođenje konkurentske devalvacije prema evru. Ova vrsta devalvacije podrazumeva da suverena država odgovori devalvacijom svoje valute na dominaciju valute druge države, sa ciljem da smanji domaću inflaciju i da svoje robe i usluge učini konkurentnijim i privlačnijim na inostranom tržištu.

Ova vrsta devalvacije je serija recipročnih devalvacija između dve ili više nacionalnih valuta sa ciljem države koja sprovodi devalvaciju da stekne prednost u izvozu na međunarodno tržište. Konkurentska devalvacija je čin strateške depresijacije domaće valute u cilju poboljšanja izvozne konkurentnosti domaćih roba i usluga. Smanjenjem cena roba i usluga, za inostrane kupce postaje privlačnija kupovina. Pošto depresijacija domaće valute poskupljuje uvoz, devalvacija može pozitivno uticati na trgovinski deficit, pod uslovom da domaća industrija može zameniti uvoznu robu i obezbediti veće količine za izvoz.

Devalvacija valute primorava domaće potrošače da traže lokalne proizvode umesto uvoznih, a to daje podsticaj domaćoj industriji. Kombinacija rasta izvoza, smanjenja uvoza i povećanja domaće tražnje, obično doprinosi većoj realnoj zaposlenosti i bržem zdravom ekonomskom rastu.

Šta sa proizvodnjom hrane i građevinarstvom

Paralelno sprovođenju konkurentske devalvacije, država mora da obezbedi suverenitet proizvodnjom domaće hrane, koja se sada uvozi u najvećoj meri. Proces devalvacije će povećati cene uvezene hrane upitnog kvaliteta i zato država mora imati dugoročni plan podrške razvoju poljoprivrede, stočarstva, proizvodnje đubriva i razvoja prehrambene industrije. Ukoliko se ne obezbedi sigurna i kvalitetna domaća proizvodnja hrane i pitke vode, neće se održati sanacija javnog duga, niti konkurentna devalvacija. Bez zdrave domaće hrane i pitke vode nećemo se otrgnuti od kolonijalne pozicije.

Građevinarstvo se do sada pokazala kao najbolja podloga za stvaranje kriminalizovanih profita i korupcije. Zato mora biti uređeno čitavim nizom zakona, koji temeljito i na ozbiljan način tretira sve segmente građevinske industrije. Da se nikad više ne dogodi zloupotreba građevine. Pored ostalog, građevina je jedan od najvećih graditelja javnog duga. Pozicija građevine kao razvojnog sektora ekonomije, izrodilo je izgradnju infrastrukture, koja je prilično veća od potreba naše slabašne ekonomije.

Izgradnja autoputeva poslednjih desetak godina je tri do pet puta skuplja od proseka u EU. Trasiranje autoputeva se projektuje prema gustini naseljenosti i povezivanjem krajnjih tačaka relativno iste ekonomske strukture. Nijedan autoput od 2002. nije planiran i izgrađen po ovim principima. Loše trasiranje uglavnom kroz naseljenost niske gustine nema dovoljno velik tranzit, koji bi mogao da finansira ni investiciono održavanje, a da ne pričamo o povraćaju investicije.

Priča za istražne organe

Enormno visoke cene izgradnje ne dozvoljavaju da se investicije povrate iz profita od naplate usluga. Tako investicije u izgradnju, finansirane iz kredita i/ili prodaje državnih obveznica, postaju javni dug. Investicija je ulaganje kapitala u projekat koji će donositi prihod, iz koga će moći plaćati kamate i donosi profit iz koga će se vratiti kredit. Svaka investicija koja ne može da se povrati iz utilizacije projekta postaje subvencija. Ona se u našem slučaju neopravdano preliva u privatne džepove. To bi trebalo da zainteresuje državne organe, dovede do istrage i sudskog procesa. On treba da vodi do povraćaja kapitala (novac, nekretnine, pokretna imovina…) koji je privatizovan kriminalnim radnjama.

Građevina više nije alat planiranog razvoja urbanizacije i transportne infrastrukture. Više nije važno šta će se i kako će se graditi, kakav će biti rezultat. Jedino je važno da novac iz kredita i prodaje državnih hartija od vrednosti uđe u građevinu.

Sve navedeno treba da bude zadatak Vlade menadžmenta krize duga, a ukazuje na prioritetnu potrebu profesionalnog dugoročnog planiranja razvoja naše ekonomije. Na bazi proizvodnje razmenjivih dobara orijentisanih izvozu. Rad ove Vlade treba da bude potpuno profesionalizovan. Njene odluke treba da postanu obaveze sledećim vladama, sve do potpunog izvršenja. Ovo je još jedan razlog zašto političari ne treba da se bave menadžmentom krize duga, jer političari ne vide dalje od trajanja svog mandata, pa nisu podobni za planiranje i poslove koji traju duže od njihovog mandata. Uostalom, od 2001. godine ne postoji kontinuitet ni u čemu, osim aktuelnog ministra finansija, koji sve vreme egzistira tamo gde su javne i državne pare, pa vidite dokle smo došli.