Nisu samo promašene investicije već se i graniče s pameću – Najbeskorisniji megaprojekti (II deo)

Brazil je bio domaćin Svetskog prvenstva u fudbalu 2014. i za zemlju toliko opsednutu sportom, to je bila prilično velika stvar. Međutim, bilo je potrebno mnogo ulaganja da bi bila spremna za događaj ovakve magnitude, tačnije država je morala da izgradi 12 novih fudbalskih stadiona i renovira stare.

S jedne strane, Brazil je jedva čekao da dokaže svoje gostoprimstvo i fudbalsku strast (iako se prvenstvo po njih na kraju završilo neslavno), a s druge strane, ceh od 11 milijardi dolara bio je omča koja je tek čekala da se veže.

Amazonska Arena

Znalo se da megaprojekat izgradnje stadiona neće biti ekonomski izdrživ na duge staze za poveći broj gradova, ali se kritike i ekonomske posledice često zanemaruju da bi se pružila najbolja moguća predstava za Svetsko prvenstvo. Navedeno je bilo najočiglednije na primeru izgradnje Arene Amazonija u Manausu, čija je izgradnja trajala četiri godine i koštala oko 250 miliona dolara.

Već je i sama izgradnja bila Tantalova muka. Manaus, sedmi po veličini grad u Brazilu, nalazi se usred amazonske prašume, i zbog toga je ova udaljena lokacija predstavljala težak izazov u premeštanju materijala koji su uglavnom dopremani preko reke Amazon iz Portugala i čitavo to „putovanje“ je trajalo predugo, što je poskupelo proces izgradnje. Ali, problemi sa ovim megaprojektom bili su mnogo dublji. Posle svog truda i novca koji je uložen u izgradnju ovog stadiona, on je bio domaćin samo na četiri utakmice na Svetskom prvenstvu.

Prihod ostvaren od ovih nekoliko utakmica bio je kap u moru u odnosu na cenu izgradnje, a i posle tih utakmica stadion jedva da je korišćen.

Lokalni klubovi nemaju dovoljno pristalica koji bi mogli da popune stadion sa 40.000 sedišta svake nedelje. Osim toga, mnogi stanovnici ne mogu ni da priušte karte. Dakle, za lokalne klubove, troškovi održavanja i zakup stadiona su veći od ukupnih prihoda. Stadion je ponovo bio u upotrebi tokom Olimpijskih igara 2016.godine, ali kao i na Svetskom prvenstvu 2014, samo nekoliko dana. Od tada je samo podsetnik uzalud potrošenog novca, koji je mogao da promeni živote mnogih stanovnika siromašnog Manausa.

Nuklearna elektrana Batan

Godine 1973. Filipini su odlučili da izgrade nuklearnu elektranu. Nisu bili jedini. Ovo je bila decenija pre katastrofe u Černobilju, i bez potpunog razumevanja mogućih opasnosti, mnoge zemlje su eksperimentisale i koketirale sa nuklearnom energijom.

Projekat Batan je imao za cilj da transformiše filipinsku ekonomiju. I to je definitivno uradio, ali ne na način na koji su želeli. Tri godine od inicijalne odluke počela je izgradnja elektrane. Iako je proces bio prilično spor, prvih nekoliko godina činilo se da napreduje.

Do momenta „briljantne“ zakasnele ideje da se izvrše određene zdravstvene i bezbednosne provere. Zašto one nisu izvršene ranije, odgovor na ovo pitanje vrlo dobro zna ceo ovaj region.

Bolje ikad nego nikad. Kako se ispostavilo, postojalo je više od 4.000 problema u izgradnji, a neki od njih su bili prilično veliki. U blizini se nalazila linija raseda, što je značilo da je lokacija bila i jeste u opasnosti od zemljotresa. Ali, to nije bio najgori deo.

Tik uz elektranu Batan bio je vulkan. Ko bi pri zdravoj pameti izgradio nuklearnu elektranu u podnožju ogromnog vulkana? Još jedno legitimno pitanje. Pošto je vlada već potrošila gomilu novca, odlučeno je da se sa projektom ide napred. Koliko je problema rešeno od onih 4.000 nije obznanjeno, ali je cena projekta rapidno počela da raste.

U vreme kada je završena, 1984. godine, izgradnja je koštala ukupno dve milijarde američkih dolara. Ali, pre nego što su uspeli da uključe elektranu, dogodio se Černobilj.

Svet je shvatio koliko neispravna nuklearna elektrana može biti opasna, pa je i vlada

na Filipinima bila suočena sa teškim odlukama. Verovatno pod pritiskom velikih sila doneta je odluka, iako je elektrana bila završena i spremna za rad – projekat je otkazan.

Vlada je razmišljala o pretvaranju Batana u drugu vrstu elektrane, na ugalj ili naftu, ali kako se ispostavilo, konverzija bi koštala više nego izgradnja. Na kraju, struktura je samo ostavljena da skuplja prašinu.

Dve milijarde dolara, mnogo novca za bacanje, posebno za zemlju kao što su Filipini. Vraćali su dug 30 godina, i to je cena koju su građani platili za sopstveno zdravlje. Sećate se vulkana koji smo spomenuli? Eruptirao je 1991.

Ovo nije jedini propali projekat nuklearne elektrane. Otprilike u isto vreme Austrija je izgradila nuklearnu elektranu Cventendorf. Nakon što je završena, održan je referendum o tome da li da se postrojenje uključi. Javnost je rekla ne. Zbog čega se referendum nije održao pre izgradnje projekta je samo jedan od razloga kolosalnosti propasti ovakvih megaprojekta.

Šoping centar Nova južna Kina

Godine 2005. grad Donguan, na jugu Kine, potrošio je više od milijardu dolara na tada najveći tržni centar u zemlji. Ovaj džinovski prostor predviđen je za stotine hiljada posetilaca i više od 2.000 prodavnica. Ali, tri godine nakon otvaranja, 2008. godine, više od 99% maloprodajnog prostora bilo je prazno. Tržni centar je pozvao na stotine brendova da tamo otvore svoje prodavnice, ali niko od njih nije želeo da ima veze sa projektom. U blizini ulaza bilo je nekoliko lanaca brze hrane, ali je pored toga sve zvrjalo prazno.

Sve se svelo na ekonomiju. Kao grad, Donguan je bio relativno siromašan, što je značilo da nije bilo velike potražnje za odećom, nakitom i elektronikom – u suštini, dobara koje možete pronaći u prodavnicama koje se nalaze u tržnim centrima sličnog tipa.

Trgovci su toga bili svesni, pa ostaje pitanje svrhe otvaranja prodavnica u centru Južna Kina, mestu koje je dobilo nadimak „tržni centar duhova“, skupo plaćenom beskorisnom prostoru čiji neuspeh zveči i odjekuje. Takav je bio više od jedne decenije.

Godine 2019. nešto se dogodilo. Tržni centar je ribrendiran za kupce sa nižim primanjima, a ono što su trebali da budu skupi butici postale su tezge sa hranom i noćne pijace. Drugim rečima, sada je prostor mnogo više odgovarao lokalnoj zajednici.

Tržni centar je počeo da dobija na popularnosti, trgovci su nagrnuli, pa je danas više od 90% prostora zauzeto, a nekadašnji „tržni centar duhova“ se pretvorio u prometan, užurban prostor.

Svetska ostrva, Dubai

U prvom delu već smo govorili o pokušajima Nigerije da izgradi veštačku kopnenu masu. Ona nije bila jedina zemlja koja je to probala.

Verovatno svi znaju za Palm Jumeirah, arhipelag veštačkih ostrva na obali Dubaija, ali možda ne znate za još jedan niz ostrva samo nekoliko kilometara niz obalu – „Svet“, ili, bolje rečeno, minijaturnu verzija sveta. To je projekat na kojem Dubai radi još od 2003. godine, što nešto govori, jer se inače tamo poslovi rešavaju i dešavaju neverovatnom brzinom.

Sedam setova ostrva koja predstavljaju kontinente, Evropu, Afriku, Aziju, Severnu i Južnu Ameriku, Antarktik i Okeaniju.

Svako ostrvo predstavlja državu ili orijentir, poput Francuske, Njujorka ili Mont Everesta. Izgradili su ih građevinski radnici, dovlačeći pesak sa dna okeana, koji su zatim slagali u gomile.

Stvoren je i džinovski razbijač talasa oko ivice ostrva. Ukupno, za završetak ovih ostrva bilo je potrebno nekoliko godina i milijarde dolara. Ali izgradnja je predstavljala samo početak. Čim su radovi završeni, Dubai je počeo da ih rasprodaje za milione dolara, pozivajući ljude da svako ostrvo transformišu u šta god žele.

Većina ostrva je prodata u prvih nekoliko meseci kompanijama ili bogatim pojedincima. Napravljeni su planovi da se Severna Amerika i Evropa pretvore u luksuzna odmarališta, da se izgradi hotel u „Šangaju“, da se otvori velnes centar u „Sibiru“, pa čak i pab u Irskoj.

Ali nijedan od ovih planova se još nije ostvario. Kako stvari stoje, svetska ostrva su uglavnom pusta — samo pesak, kao i u Nigeriji.

Postoji klub na plaži na ostrvu Liban, tržni centar u Severnoj Americi i građevinski radovi na Antarktiku i Evropi, i osim toga, zaista nema mnogo toga da se vidi.

Mnogo toga se svodi na infrastrukturu. Kada su ova ostrva prvi put izgrađena, postojali su planovi da se međusobno povežu podvodnim kablovima i cevima. Na taj način bi se svakom ostrvu obezbedila voda, struja, i odvoženje otpada.

Sastavljanje mreže kablova bilo je mnogo teže nego što se očekivalo. Programeri na svakom ostrvu morali su da se oslone na dizel generatore za proizvodnju struje, i isporučuju vodu svakog jutra. Takođe je trebalo da postoji put koji povezuje „Svet“ sa kopnom, ali ni to se nije ostvarilo.

Ova ostrva nisu jedini neuspeli sličan projekat u Dubaiju.

Godine 2005. izgrađena su još četiri džinovska veštačka ostrva, a kada je izvođačima ponestalo novca, stavili su projekat na čekanje, a četvrtina peska je sprana. Ponovo su počeli da rade na ovim ostrvima u nekom trenutku 2022. i samo će vreme pokazati kuda to vodi.

Postoji još jedan arhipelag u obliku palme – Palm Džebel Ali – uz obalu blizu Palm Džumeire.

Ta veštačka ostrva su tehnički gotova, ali opet, na njima nema ničega. I taj projekat je godinama bio na čekanju i nema naznaka da će se u skorije vreme nešto promeniti.

Ko ovde nije kupio svoj komad zemlje, pametno je investirao.

Pavle Jakšić, saradnik Forbes Srbija