Postoji li muzička industrija u Srbiji: Korupcija se krije i među notama

U eri kada muzičari u svetu postaju milijarderi, u Srbiji od muzike mogu da žive samo pojedinci. Pogotovo ako se bave onom vrstom koja je mnogo bliža reči umetnost nego reči zabava. Iako za javnost sve izgleda pompeznije nego što stvarno jeste. Posebno kroz predstave o velikoj popularnosti pevača i bendova, nikad boljim hitovima i sl. Realnost je nepostojanje koncerata većih od prostora za nekoliko stotina ljudi. Ili ih uopšte nema. O prihodima koje generiše muzička industrija i da se ne govori.

Ali, kao što je sa većom dostupnošću informacija, sve manje dobrih priča u medijama, slično je i u muzici. Jutjub i druge platforme, kao i nove tehnologije, omogućili su „poplavu“ izvođača. Međutim, osim digitalnog prostora, izuzetno je izazovno da se bilo gde drugo probiju. Od televizija i radio stanica do nastupa.

Bilo bi nepravedno sve prebaciti na pitanje kvaliteta ili izostanka kvaliteta njihove muzike. Svoje izazove imaju i oni koji bi trebalo da budu vrata njihovom izlasku na javnu scenu – izdavačke kuće.

Mali prihodi, minimalni broj zaposlenih

Ako se posmatra njihova šifra delatnosti, slika je vrlo šarenolika. Prvih 10 kompanija koje se vode kao izdavači prošle godine ostvarile su tek 15 miliona evra prihoda. I kada se to proširi na prvih 20, slika nije povoljnija – zajedno tek 18 miliona evra. Ovde doduše nema PGP RTS-a koji kao deo javnog servisa nema javno objavljene podatke o prihodima. Ali iz strukture prihoda celog RTS-a gde najveći deo dolazi od takse i reklama, jasno je da brojke za izdavačku industriju ne bi bile mnogo bolje.

Ove firme jesu profitabilne. Međutim, prvih 10 zaradile su samo 2,3 miliona evra. Polovinu od toga samo jedna kuća. I tu možda leži i suština odgovora na pitanje postoji li muzička industrija u Srbiji. Izdavačke kuće u našoj zemlji su brojne, a relativno male. Tek desetak ih ima pet ili više zaposlenih što dovoljno govori o ozbiljnosti tog biznisa.

Još više, neke od njih su zapravo izdavačke kuće samih izvođača. Upravo prva na listi (bez PGP-a) je firma popularne pevačice Aleksandre Živojinović (ranije Prijović). U prvih pet je i Ceca company, sestre njene starije i još poznatije koleginice. A u top 10 i firma jednog mladog repera.

Dovijanje ili ne?

I rok bendovi pokušavaju samostalno da izdaju albume. Zanimljiv je slučaj grupe koja je nedavno izdala novi album pod svojim brendom. Međutim, izdavačke kuće pod tim imenom nema još registrovane u APR-u. Verovatno je neki drugi model primenjen.

S druge strane, na našem tržištu ipak su prisutni i globalni giganti Universal, Warner i Sony. Po svemu sudeći, vide perspektivu u ovom tržištu. Ali gde se trenutno nalazi to tržište? Da li uopšte postoji uređeno tržište za razvoj ovog biznisa?

O tome smo razgovarali s jednim od izdavača – Slobodanom Nešovićem, vlasnikom kompanije Mascom.

Da li postoji muzička industrija u Srbiji i kako ona danas izgleda?

Postavili ste ključno pitanje – ono na koje svi još pokušavamo da pronađemo odgovor. Diskografija je verovatno najmlađa industrijska grana u koju je ušao privatni kapital, dok je istovremeno u njoj ostao veliki deo javnog kapitala, tako da industrija kao takva nije u potpunosti privatizovana. To predstavlja veliki problem u smislu kreiranja zdravog industrijskog okruženja. Pre tridesetak godina postojala je samo državna kuća PGP RTS, bez privatnih izdavača. Nažalost, većina firmi u ovoj delatnosti ima kratak životni vek, tako da su od preduzeća osnovanih kasnih devedesetih i početkom dvehiljaditih opstale uglavnom one povezane s velikim medijskim sistemima, što jasno ukazuje na neadekvatan i nestabilan pravni okvir za ovu granu industrije. To što smo opstali smatram jednim od naših najvećih postignuća.

Industrija je danas izuzetno fragmentisana i atomizovana – retko koja firma ima više od pet zaposlenih, a broj izdanja je minimalan. Većinu čine zaljubljenici u muziku koji sa prijateljima pokrenu mali biznis i deluju kao nezavisni izdavači. Tu zapravo nema pravog biznisa – od toga se retko ostvaruje stvaran prihod. Dodatni problem predstavljaju medijski monopoli. Postoje tzv. crne liste, zbog kojih se pojedine pesme uopšte ne emituju, dok se prostor daje isključivo određenim izdanjima. Kao industrija, nemamo slobodan i ravnopravan pristup publici.

Koji je poslovni model izdavačkih kuća?

Kao i u mnogim drugim oblastima u Srbiji, i ovde postoji paralelna realnost. Mi, na primer, prihodujemo isključivo od prava kojima raspolažemo – trgujemo njima i ostvarujemo zaradu od svojih kupaca, bilo da kupuju ploče, strimuju ili koriste muziku za svoj posao. Nasuprot tome, postoji drugi svet – estrada – koji funkcioniše kao zaseban, paralelni sistem. Naša industrija je raspolućena na isti način kao i društvo u političkom i socijalnom smislu. Mi i izvođači onoga što kolokvijalno nazivamo „narodnjacima“ ili „turbo-muzikom“, bilo da su stari ili novi, nismo deo istog biznisa iz više razloga.

Pre svega, ne delimo isto tržište niti izvore prihoda. Gotovo 90% zarade estrade dolazi iz dijaspore i iz ugovora sa različitim medijskim kućama, javnim preduzećima i lokalnim samoupravama, koji su često rezultat koruptivnih veza. Retko kada organizuju koncerte na komercijalnoj osnovi u Srbiji – to čine tek povremeno, najčešće radi promocije, i pritom uglavnom gube novac. Međutim, time kupuju prisustvo u medijima i grade sliku o sopstvenoj veličini. Oni ne funkcionišu po tržišnim principima kao mi. Nemaju redovna izdanja, ne prodaju značajne količine fizičkih nosača zvuka i ostvaruju vrlo skromne prihode od digitalnih platformi.

Da li fizička prodaja nosača zvuka u prodavnicama i dalje ima smisla?

Fizička prodaja od 2015. beleži konstantan rast zahvaljujući ponovnom povratku ploča, dok su diskovi u padu. I dalje ima smisla imati prodavnice nosača zvuka, u kombinaciji sa onlajn prodajom. Ploče imaju emotivnu vrednost – ljudi žele da poseduju muziku koju slušaju. Nasuprot tome, u strimingu je sve iznajmljivanje: prestanete da plaćate pretplatu i muzika više nije vaša. Ljudi sa ljubavlju nose ploču kući i stavljaju je na gramofon. Čak i generacija Z, koja ranije nije imala dodira sa pločama, sada ih kupuje. Dok su ranije muziku slušali besplatno na Jutjubu, bez stvaranja ikakvog odnosa, danas 37% kupaca vinila na globalnom nivou čini upravo generacija Z.

Kakva je situacija sa zaštitom autorskih prava?

Kao i mnogo toga u ovoj zemlji, na papiru sve deluje relativno dobro. Do određenog nivoa usklađeni smo sa evropskom regulativom, ali zakon je štur i ne ulazi u dovoljno detalja. Sama reč „zaštita“ nije najbolja. Bolje bi bilo da pričamo o uslovima korišćenja ili licenciranju. Zakon o autorskim i srodnim pravima kod nas se često tumači restriktivno, kao da je alat kojim se nešto zabranjuje. Prava ideja Zakona trebalo bi da bude kako omogućiti autorima i izdavačima da prihod kanališu na pravi način i da on stigne do onih kojima zaista pripada, omogućavajući autoru i vlasniku prava da bude adekvatno nagrađen za svoj rad.

Muzika nije fizički proizvod i teško je naplatiti. U tom smislu izdavači nemaju direktnu kontrolu nad naplatom na televiziji, radiju i pojedinim digitalnim platformama, pa iz tog razloga postoje organizacije za kolektivnu naplatu prava koje prikupljaju novac od korisnika muzike i raspodeljuju ga autorima, izvođačima i diskografima.

Kako biste ocenili rad onih koji bi trebalo da brinu o zaštiti?

Problem je u tome što u Srbiji postoje tri kolektivne organizacije za naplatu prava, ali sve tri su slabe i nedorasle zadatku, daleko od evropskih standarda. Standardi su kod nas nisko postavljeni, slično kao u mnogim drugim oblastima. Deo sistema je i Zavod za intelektualnu svojinu, koji bi trebalo da nadzire i koriguje njihov rad ukoliko nije u skladu sa Zakonom. Tamo rade posvećeni ljudi koji poznaju materiju, ali izgleda da im ruke vezuje sistem koji im ne dozvoljava da posao obave do kraja u smislu vršenja nadzora nad radom kolektivnih organizacija i korigovanja njihovih pogrešnih i često protivzakonitih aktivnosti.

Na papiru kolektivne organizacije postoje, ali su opterećene korupcijom, kao i mnogo toga u zemlji, što kao rezultat ima pogrešno usmeravanje novca ka onima koji ga nisu zaradili – obavezno na štetu onih koji jesu, zato što je fond jedan, i ako neko dobije nešto što mu ne pripada, onaj drugi je na gubitku. Novac, nažalost, često ne završava tamo gde treba. Čak i ako imate hit, nećete biti u potpunosti kompenzovani. Neko drugi sa većom moći usmerava prihod u svom pravcu. Recimo, postoje izdavačke kuće sa samo jednim zaposlenim koje ostvaruju ogromne prihode kroz kolektivnu naplatu. To je prosto nelogično i nepravedno. Da je tržište uređeno, naši prihodi mogli bi biti bar 50% veći.

Šta je rešenje?

Ovo nije jednostavno pitanje i mislim da je povezano sa sazrevanjem društva u celini. Trenutno imamo mnogo veće društvene probleme koji zahtevaju rešavanje pre nego što se ovom temom pozabavimo na sistemski način. Koren problema je specifičan oblik korupcije. Mediji kontrolišu diskografski prostor. Najveće „izdavačke kuće“ zapravo funkcionišu kao produžene ruke medija – što je samo po sebi konflikt interesa. Medijska i izdavačka kuća trebalo bi da budu odvojene, ali u realnosti to često nije slučaj.

Nismo napustili ni etatistički model izdavaštva kada smo prešli u kapitalizam. Najveći problem naše industrije je što nacionalni emiter poseduje svoju diskografsku kuću. To je pravi konflikt interesa koji ugrožava razvoj industrije. Na primer, kada izvođač pod okriljem Mascoma želi da učestvuje na Evroviziji, mora da ustupi sva prava PGP RTS-u da bi mogao da se pojavi na takmičenju. To je ucena. Takođe, veliki broj televizija i radio-stanica ima svoju diskografsku kuću i često emituje samo svoju muziku ili popunjava košuljice emitovanja sopstvenim repertoarom. To je duboko suprotno medijskim zakonima i onemogućava slobodan pristup tržištu. Slobodno tržište bi značilo da se naša muzika može emitovati na bilo kom mediju čiji urednik proceni da je dobra. Ovde to, u najvećem broju slučajeva, nije moguće.

Šta preostaje izdavačima?

Mnogo više terenskog rada, napora, kreativnih rešenja i angažmana na društvenim mrežama. Radio-stanice retko emituju novu domaću muziku – često se snimaju kaver verzije i puštaju domaće pesme u sopstvenim aranžmanima, pritom ostvarujući prihode preko kolektivnih organizacija. Po mom mišljenju, to je duboko protivzakonito, a da ne govorimo o fer poslovanju. Mi ne pravimo crne fondove, ne korumpiramo ljude za sitne usluge kako bismo bili emitovani. To je ispod časti i ne želimo da učestvujemo u tome. Pokušavali smo i kroz pravosudni sistem da ukažemo na konflikt interesa i zabranu pristupa tržištu. Pozivali smo se i na antimonopolski zakon, ali nismo uspeli. Upornošću i snalažljivošću uspeli smo da opstajemo toliko dugo.

Primetan je veliki broj sudskih sporova oko prava. Zašto se oni dešavaju?

To je uobičajena pojava u ovoj industriji – postoje hiljade sporova pred našim sudovima. Najveći problem je neznanje i zloupotreba autorskog prava kao oružja za ucenu i iznudu novca. Nasleđeno autorsko pravo ne daje vam pravo da zabranjujete korišćenje. Naravno da možete ostvarivati prihode, jer je to imovinsko pravo, ali ne možete „izbacivati“ druge učesnike sa tržišta uz pomoć autorskog prava. Zakon se, nažalost, često pogrešno tumači, što generiše mnoge nesporazume koji, po mom mišljenju, prečesto završavaju na sudu.

Puno problema generišu naslednici, a i advokatura u tome vidi način da zaradi. Tumačenje regulative o pravima je neujednačeno, pa su šanse za uspeh 50–50. Danas advokati često preuzimaju menadžerske funkcije i nude svoje usluge, mašu punomoćjima i plaše izdavače i diskografe. To je nedopustivo i time bi se Advokatska komora morala pozabaviti. Veoma važan element je i činjenica da je intelektualna svojina iz društvenih okvira prešla u privatne na neuređen i nejasan način, što je stvorilo mnoge konflikte. Na primer, pitanje vlasništva nad snimcima za PGP RTS i dalje je vrlo upitno.

Kako je upitno?

Situacija je komplikovana jer do 1998. u našem zakonodavstvu nije postojao pojam „proizvođača fonograma“. Postojala je samo figura izdavača. Praktično, sve što je PGP RTS proizveo pre tog perioda nije tretirano kao fonogram u pravno-formalnom smislu i ne bi trebalo da se smatra njihovom imovinom, jer to pravo tada nije postojalo pa samim tim nije moglo ni da se stekne. Takođe, u mnogim slučajevima proizvodnju fonograma obavljali su sami izvođači ili njihovi saradnici i predavali gotove snimke državnoj firmi na izdavanje, za šta su dobijali reklamu na televiziji kao kompenzaciju. Ali nisu ustupali svoje proizvođačko pravo, jer ono prosto nije postojalo u Zakonu. Ovo je samo jedan od brojnih primera neuređenih situacija. Često smo ovakve slučajeve iznosili pred sudove da bismo stvorili praksu, ali smo dobili toliko kontradiktornih odluka da smo odustali.

Opet je broj postupaka veliki…

Tužbe u oblasti intelektualne svojine kod nas se jednostavno pokreću zato što je to relativno jeftino i dovoljno je navesti bilo kakav, čak i banalan razlog. Sa druge strane, sporovi iz ove oblasti su komplikovani zbog prirode samog proizvoda. Ukrasti fizički predmet je lako dokazivo, dok je krađa ili zloupotreba neopipljive intelektualne svojine problematičnija i jedino je moguće rešiti pred sudom ukoliko strane ne uspeju da se dogovore. U Americi, na primer, da biste pokrenuli spor u vezi sa intelektualnom svojinom, morate položiti značajnu sumu novca kao depozit. To sprečava besmislene sporove koji opterećuju pravosuđe. Kod nas, međutim, advokat vas lako može nagovoriti da pokušate da ostvarite korist pokretanjem spora. Situacija bi bila sasvim drugačija da postoji obavezni depozit ili medijacija pre pokretanja spora.

Ovo direktno ometa razvoj industrije. Investitori se ustručavaju da ulažu u eksploataciju muzičkih kataloga. Dok je u svetu to jedno od najatraktivnijih polja ulaganja. U uređenim sistemima na Zapadu, intelektualna svojina tretira se slično kao akcije firme. Firme koje se time bave otkupljuju kataloge, tretiraju ih kao trajna dobra kompanije i znaju kako da njima upravljaju. Jedna pesma može biti „polumrtva“ imovina, koja generiše mali godišnji prihod od emitovanja. Ali, ako je neko pametno stavi u film, reklamu ili je ponovo snimi s drugim izvođačem, njen prihod može višestruko da poraste.

Kakav je kvalitet autora u Srbiji?

Postoji kriza stvaralaštva – nemamo dovoljno kvalitetnih novih pesama. To nije naš endemski problem. Prisutan je i na globalnom nivou. Do sredine sedamdesetih postojale su specijalizovane firme koje su okupljale samo autore i kompozitore. U zlatno doba popularne muzike, pesme uglavnom nisu pisali izvođači koji su ih izvodili, već profesionalci koji su od devet do pet radili svoj posao i stvarali hitove. Danas takav sistem ne postoji. Teško je precizno odrediti šta ne valja u savremenim pesmama, ali u većini slučajeva kvalitet realizacije je ispod poželjnog standarda. Po mom mišljenju, to najviše pogađa rok scenu, gde je proces stvaranja komplikovan. Mali broj grupa je uspeo da napravi muziku kojom je pridobio publiku do mere da može od nje i da živi.

Zašto u Srbiji ne može da se živi od muzike?

Prvi problem, o kojem smo već govorili, jeste što novac ne završava tamo gde treba. Tu je i problem niskih cena karata za koncerte. Često ih spuštamo iz straha da publika neće doći na koncert. Po mom mišljenju, to je pogrešno, jer veština pevanja i sviranja privilegija je malog broja ljudi. Mora da se valorizuje na pravi način. Uživanje u toj plemenitoj veštini ne sme biti po diskontnoj ceni. Pogledajte koliko koštaju karte za koncerte širom Evrope – karte za koncert Gansa u Beogradu možda su delovale skupo, ali one ne mogu i ne treba da budu jeftine. Ako stalno spuštate cene, dolazi do damping-efekta i rezultat je ispod očekivanog. Ne bi trebalo da devalviramo svoj proizvod. Moramo uvek da formiramo premijum cenu za nešto što podrazumeva posebnu veštinu, kao što je interpretacija muzike. Muziciranje pred publikom je izuzetna veština koja se teško stiče. To mora da ima najvišu moguću cenu.

Veoma je važno i da proizvod bude kvalitetan, a produkcija u Srbiji često nije na tom nivou. Uporedite izvođača kao što je Sombar sa bilo kojim domaćim uratkom iz 2025. Razlika je ogromna, nebo i zemlja. Nemamo dovoljno stručnog kadra, a sama mašina ne rešava problem. Produkcijski nivo kod hip-hopa je bolji jer većina materijala nastaje na računaru, koristeći iste softvere, semplove i ritam-mašine kao u svetu. Zato je domaći hip-hop u poslednje vreme imao značajan uspeh i u nekim segmentima nadmašio rok i pop. Da je industrija uređena, imali bismo više sredstava da ulažemo u školovanje talentovanih producenata. Ovako, veliki deo novca koji industrija generiše rasipa se i ne vraća tamo gde je najpotrebnije.

Da li ćemo biti preplavljeni AI muzikom?

Paradigma u muzičkoj industriji na globalnom nivou dramatično se promenila u poslednjih 12 meseci. Pre godinu dana stav industrije bio je jasan – maksimalno se truditi da se veštačkoj inteligenciji ne dozvoli duboki prodor u muziku. Danas je narativ potpuno drugačiji. Vrata se širom otvaraju uz objašnjenje da će AI pomoći kreativnosti umetnika.

Odupiranje AI više nije realno. Već smo preplavljeni AI muzikom. Oko 30.000 pesama dnevno postavlja se na platforme, a publika često ni ne zna šta je zaista proizvod veštačke inteligencije, a šta ljudska kreacija. Velike svetske kompanije potpisuju ugovore sa AI firmama kako bi došlo do „simbioze“ između kreativaca i algoritama. Analize pokazuju da publika ne pravi razliku između AI i „ljudske“ muzike, a u nekim slučajevima čak emotivnije reaguje na AI pesme.

Mislim da će muzika za opštu upotrebu – u kafićima, radnjama, javnim prostorima – postati gotovo u potpunosti AI. S druge strane, oni koji zaista umeju da sviraju i izvode muziku uživo postaće skupi i cenjeni, nešto poput opere. Karta za koncert Gansa više neće koštati 100 evra, već 1.000, jer publika želi emotivnu razmenu sa izvođačem uživo i spremna je da je plati.

Planeta se ne može odbraniti od AI, a kamoli muzička industrija. Mnogi poslovi će nestati, a politički stav je već jasan – sve prepreke tehnološkom napretku su uklonjene. Moraćemo da se naviknemo. Još niko ne zna kako će industrija funkcionisati, jer Zakon o autorskim pravima predviđa čoveka kao ishodište prihoda. Kako će se, zapravo, isplaćivati autorski honorar i kome? Kompjuteru? To može da se desi samo ako se promeni legislativa. Moguće je da će se plaćati vlasniku računara ili „prompteru“. Ko zna šta nas čeka – u ovom trenutku niko ne zna.

Da li su striming platforme promenile nešto u Srbiji?

Nažalost, striming platforme kod nas nisu donele očekivani rezultat. Samo 4,8% populacije u Srbiji plaća pretplatu za muzičke servise, a prošle godine taj udeo je bio 5,9% – praktično zanemarljivo. Prihodi od striminga su mizerni i po tome smo bukvalno na začelju Evrope. Za poređenje, u Mađarskoj je penetracija 40–50%, dok u skandinavskim zemljama dostiže 70–80% i više. Na Spotifaju ima oko 90.000 pretplatnika iz Srbije.

Dodatni problem je što ni izvođači ne promovišu sebe na striming servisima. Striming bi, kao i u svetu, mogao biti značajan izvor prihoda. Ali, da bi se to desilo moramo značajno da povećamo broj korisnika koji plaćaju pretplatu. Pre pojave striming platformi, piraterija u Srbiji bila je preko 90%, što je još jedan od razloga što industrija nije sazrela. Novac je završavao u džepovima pirata, a ne kod kompanija koje su proizvodile muziku i koje bi taj prihod reinvestirale u nove muzičke proizvode. Udruženja muzičke industrije, koja uglavnom postoje samo na papiru, trebalo bi da promovišu i kulturu striminga, ali se na tome praktično ne radi. Dok publika ne bude spremna da plaća muziku, od striming servisa kod nas neće biti značajnijih prihoda. Razlozi za to kreću se od kulturnih navika do svojevrsne romantične veze sa piraterijom.

Jesmo li rešili problem piraterije?

Ploče je teško piratizovati, dok se diskovi praktično više ne prodaju. U tom smislu smo trenutno zaštićeni od piraterije. Naravno, ako prodaja ploča poraste do nivoa na kojem bi se isplatilo praviti piratska izdanja, neko će ih svakako početi proizvoditi.

Godinama smo imali preko 90% piraterije, a potom su domaći diskografi dodatno uništili tržište. Davali su diskove besplatno uz novine, čime su praktično ubili prodaju diskova. Ko je to uradio? Firme koje su živele od medija, a ne od stvarne prodaje diskova. Posle toga, diskografsko tržište je praktično prestalo da postoji. Sami smo sebi stvorili problem.

Kako nalazite nove izvođače? Ko tu koga vuče za rukav?

Većinom su to izvođači koji nam se sami javljaju. Oko 90% izdanja nastaje tako što neko traži da ih objavimo. To što postoji veliki broj izvođača posledica je niskih troškova proizvodnje muzike. Dovoljno je imati kompjuter i par zvučnika. To je dovelo do hiperprodukcije. Nakon toga, sa ulaganjem u oglase od 100–200 evra, može se dobiti i nekoliko stotina hiljada pregleda na mrežama.

Takva brojka stvara lažnu sliku uspeha, jer malo ko zaista generiše prihod na tržištu. Mi kao kompanija imamo alate kojima možemo analizirati te učinke i proceniti da li neko ima stvarnu publiku ili „kupljene“ preglede. Kada je publika stvarna, onda, naravno, i mi sami kontaktiramo izvođače.

Kako onda mladi bend da se probije? Neće da ga pusti radio, izdavač ne odgovara na upite

Šta znači uspeh? To znači imati određeni broj ljudi koji vas stvarno sluša – to je publika. To je pristup odozdo nagore. Suprotno tome je model gde izvođači postanu zvezde preko mreža – oni su više influenseri nego muzičari.

Pravi muzičari grade publiku vrednim radom. Sviraju, objavljuju i stvaraju odnos sa slušaocima. Uspeh se meri postepenim rastom – jedne godine imate 1.000 slušalaca, sledeće 2.000, i tako dalje. Ali na tome mora da se radi. Publika neće doći samo zato što ste pustili pesmu na radiju ili imate puno pregleda na Jutjubu. Bez redovnog kontakta, slušaoci vas doživljavaju samo kao pojavu u audiovizuelnom prostoru, bez emocionalne veze.

Mladi izvođači često greše jer ne sviraju dovoljno i ne ulažu dovoljno truda da privuku publiku. To se ne postiže spotovima na Jutjubu ili plaćenim reklamama. Uspeh znači imati publiku spremnu da na godišnjem nivou potroši određenu sumu na vaš rad – bilo da je to koncert, ploča, striming ili majica.

Uspeh nije 100.000 pregleda na Jutjubu, jer to može biti kupljeno i neće se pretvoriti u stvarnu publiku. Morate biti stalno prisutni u medijima, objavljivati pesme na svaka dva meseca i svirati redovno. Jednom nedeljno, a ne dva puta godišnje. To pravilo nije se promenilo poslednjih 60 godina.

Zašto muzičari nemaju poverenje u izdavače? Neki pribegavaju platformama za distribuciju.

Više od 90% pesama koje se objave imaju manje od 1.000 pregleda. Platforme za distribuciju izmislile su tehnološke kompanije da uzmu novac lakovernima koji misle da će, kad jednom postave pesmu na platforme, uspeh doći sam od sebe. Danas su troškovi proizvodnje muzike značajno pali, ali su troškovi promocije znatno porasli.

U poređenju s periodom pre 10–15 godina, industrija sada troši neuporedivo više na promociju. Pažnja publike je vrlo kratka i moramo iskoristiti trenutak da nekoga zainteresujemo za pesmu. Sav taj servis promocije i marketinga obezbeđuje i finansira upravo izdavač. Da je teza da pesma sama od sebe može da postane hit tačna, Warner i Universal ne bi postojali.

Utisak je da muzičari vide izdavača kao nekog ko pokupi veći deo prihoda…

To je pitanje neznanja, nezrelosti i nepromišljenosti. Antagonizam prema izdavačima vuče korene iz proleterskog pogleda na diskografski biznis. Pojedini autori i izvođači misle da im slava i bogatstvo pripadaju po prirodi stvari. A izdavač je „kriv“ što njihova muzika ne dopire do publike. Stvar je obrnuta. Izdavaču je zapravo jedini interes da se muzika što više sluša, jer jedino tako može da ostvari prihod, povrati investiciju i nastavi da ulaže. Izdavač se često više bori za tržište od izvođača.

Ne bavimo se time da li je nešto „dobro“ ili „loše“ u emotivnom smislu. Procenjujemo da li pesme imaju šanse da ostvare uspeh na tržištu. Zbog pogrešne percepcije, muzičari sami sebi prave štetu jer odbijaju da sarađuju s profesionalcima koji bi njihovu muziku plasirali na najbolji mogući način. Muzika ne može da se proda sama od sebe – to je iluzija.

Gde vidite budućnost muzičkog izdavaštva u Srbiji? Da li će doći do ukrupnjavanja?

Neminovno je da dođe do ukrupnjavanja industrije. Sa druge strane, svakodnevno se pojavljuju i novi akteri koji žele da promene pravila igre i „pobede“ sistem, ali vrlo brzo nestaju. Tri velike svetske kompanije drže 80–90% globalnog tržišta i tako će biti i ubuduće. Mi kasnimo u tranziciji u odnosu na svet, ali i ovde će glavnu reč voditi velike međunarodne firme. Da li će se to desiti za tri, pet ili 10 godina, zavisi od toga koliko će naša zemlja uspeti da se izbori sa sopstvenim izazovima. Te kompanije su već prisutne kod nas i već sada dominiraju tržištem. To je realnost.