Urbanizam bez lopte, društvo bez šampiona: Kako su iz novih naselja proterani sportski tereni
Kada se govori o kvalitetu života u novim stambenim naseljima, najčešće se pominju kvadratura, parking, vrtići, prodavnice i saobraćajna povezanost. Mnogo ređe se postavlja pitanje gde će klinci igrati basket, odbojku ili fudbal.
U starijim naseljima odgovor je uglavnom bio jednostavan. Tu, ispred zgrade. Ranije su tereni za basket ili mali fudbal bili gotovo deo obaveznog urbanog inventara. S druge strane, u novim naseljima, sportski tereni sve češće ustupaju mesto drugim sadržajima. Umesto prostora za slobodnu igru, najmlađima se uglavnom nude uređena igrališta sa ljuljaškama i klackalicama. A tinejdžeri? Kao da su usput negde ispali iz vida urbanističkog plana.
Umesto terena, wellness/spa i privatni sportski klubovi
Olga Andrić iz kolektiva Ministarstvo prostora za Forbes Srbija ističe da su naselja koja su građena tokom socijalizma projektovana po logici blokovskog sistema. U njemu su javne površine bile sastavni deo stambenog bloka. Podrazumevalo se da svako naselje mora da ima određeni minimum društvene i rekreativne infrastrukture.
Tada se, ističe ona, tokom planiranja grada polazilo od pretpostavke da zajedničke potrebe stanovnika, poput prostora za igru, druženje i fizičku aktivnost, imaju svoje mesto u strukturi naselja, nezavisno od toga da li donose direktnu finansijsku dobit.
„Danas, u kontekstu neoliberalnog modela razvoja grada, tržište planiranja se pomerilo ka privatnom vlasništvu i tržišnoj logici. Ovo se odražava na maksimizaciji izgrađene površine – pošto dobit investitora direktno zavisi od broja prodatih kvadrata, svaka površina koja se ‘žrtvuje’ za javnu namenu (teren, zelenilo, otvoren prostor) predstavlja izgubljeni prihod, zbog čega se udeo javnih, nekomercijalnih površina sve češće svodi na zakonski minimum“, objašnjava Olga.
Ona dodaje i da umesto besplatnih, otvorenih terena za košarku, rukomet ili mali fudbal, dolaze komercijalni sadržaji poput fitnes centara, privatnih sportskih klubova, wellness/spa sadržaja unutar kompleksa. Ti sadržaji obično su dostupni samo vlasnicima stanova ili uz članarinu.
„Sport i rekreacija tako prestaju da budu javno dobro. Oni postaju dodatna usluga koja podiže vrednost nekretnine i profiliše kompleks kao ‘premijum’“.
Javni interes se sveo na minimum, teži se komercijalizaciji ljudskih potreba
Ona, međutim, smatra da iza ovog trenda stoji mnogo više od promene urbanističke prakse. Reč je, kako ističe, o sistemskom potiskivanju javnog interesa u korist komercijalizacije.
„Ovde je reč o promeni logike i prioriteta u samom modelu razvoja grada. Javni interes se sveo na minimum, i teži se komercijalizaciji svih ljudskih potreba. Ovo je prepoznatljiv obrazac u čitavom nizu javnih sadržaja. Isti mehanizam vidimo i kod predškolskih ustanova. Umesto objekata vrtića kao sastavnog dela naselja, sve češće se planiraju samo depandansi (manji, potkapacitirani aneksi predškolskih ustanova) koji formalno štikliraju obavezu iz plana, ali realno ne mogu da prime svu decu iz okruženja, čime se roditelji sistemski usmeravaju ka privatnim vrtićima kao jedinoj realnoj opciji“, objašnjava.
Isto se, kaže, dešava i sa javnim zdravstvom – sistemsko potkapacitiranje domova zdravlja i ambulanti čini da privatne ordinacije i klinike u mnogim situacijama deluju kao neizbežan izbor.
„Sportski tereni prolaze kroz identičan proces. Javni, besplatni sadržaj se izostavlja, dok se stvarna potreba za organizovanim sportom rešava kroz privatne sportske hale i terene. Logika je uvek ista. Javna usluga se namerno i sistemski zapostavlja do te mere da privatna alternativa počne da deluje kao jedino razumno rešenje. Time se otvara novo tržište, a odgovornost za zadovoljavanje osnovnih potreba stanovništva prebacuje sa grada na pojedinca i njegovu platežnu moć“.
Upadljivo je odsustvo stvarnog razmatranja potreba dece i mladih
Na papiru, deca su deo planske računice. U praksi, njihove konkretne potrebe za igrom, kretanjem i druženjem, čini se, ostaju van te jednačine.
„Ni u jednom od ovih dokumenata ne postoji pomen dečjih razvojnih, pedagoških ili psiholoških potreba za igrom, kretanjem, socijalizacijom kroz sport. Nema referenci na to šta detetu određenog uzrasta funkcionalno treba od javnog prostora, kako izgleda bezbedna i podsticajna sredina za igru, ili kakav tip terena odgovara kojoj starosnoj grupi. Dete se u planskim dokumentima pojavljuje isključivo kao apstraktna statistička jedinica, odnosno broj budućih korisnika po kojem se izračunava normativ za vrtić ili školu, a nikada kao subjekt sa specifičnim, artikulisanim potrebama koje bi trebalo da oblikuju sam prostor“.
Umesto toga, ističe Olga, javne zelene i otvorene površine se u planiranju sagledavaju gotovo isključivo kroz svoj estetski i ekonomski potencijal.
„Kriterijumi koji se zvanično koriste su gotovo isključivo kvantitativni i formalni (minimalni procenat ozelenjenosti parcele, minimalna udaljenost igrališta od saobraćajnice, orijentacioni normativ m² zelene/slobodne površine po stanovniku). Ovo su brojke koje se lako štikliraju u tabeli bilansa uz urbanistički projekat. Ipak, one ništa ne govore o kvalitetu, sadržaju ili stvarnoj upotrebljivosti prostora“, objašnjava.
Rupa u sistemu zaštite sportskih površina
Javni prostor može biti zaštićen planom. Sve dok se taj plan ne promeni. Upravo u toj mogućnosti prenamene, kako objašnjava sagovornik, krije se ozbiljna rupa u sistemu zaštite sportskih i rekreativnih površina.
„Propisi ne samo da ne pružaju dovoljnu zaštitu, već sami po sebi otvaraju legalan mehanizam kroz koji se ta zaštita može ukinuti. Konkretan primer za to su izmene i dopune Plana generalne regulacije Beograda, koje su usvojene u aprilu ove godine, a kojima je uvedena mogućnost da objekti javnih službi, sportski objekti, kao i saobraćajne i komunalne površine, promene namenu u ‘površine ostalih namena’. Drugim rečima, i onda kada je neka parcela u trenutnom planu formalno namenjena sportu, ta namena nije trajno zaštićena, već je uslovna i podložna promeni čim se za to ukaže interes“, kaže ona.
Ono što dodatno zabrinjava, ističe, jeste smer u kom se propisi trenutno menjaju.
„U konceptu izmena PGR-a predstavljenom na ranom javnom uvidu krajem 2025. godine predloženo je da izmene obuhvate praktično svaku javnu namenu (škole, vrtiće, domove zdravlja, bolnice, javne zelene površine i šume, sportske objekte). Nakon pritiska javnosti, povučene su zelene površine i šume, ali sportski objekti, kao i objekti javnih službi, saobraćajne i komunalne površine, ostaju obuhvaćeni ovim mehanizmom prenamene. Dodatna posledica ovog mehanizma jeste to što, kada plan promeni namenu parcele iz javne u privatnu, zemljište prestaje da bude zaštićeno od prodaje“.
Danas javno, sutra privatno
U novim stambenim kompleksima pitanje više nije samo šta će se graditi, već šta će zauzeti dragoceni kvadratni metar. A kada se javni sportski sadržaj nađe u konkurenciji sa sadržajem koji može da donese profit, ishod nije tako neizvestan.
„Besplatni, otvoreni sportski sadržaji se izostavljaju jer zauzimaju prostor koji bi mogao da nosi prodajne kvadrate ili komercijalni sadržaj. S druge strane, rekreacija se sve više seli u domen usluge za koju se plaća. Dodatno, mehanizam kompatibilnosti namena iz PGR-a doslovno omogućava da se već postojeći ili planirani sportski objekti pravno pretvore u stambene ili komercijalne sadržaje. To odnos javnog i komercijalnog čini ne samo neuravnoteženim, već i strukturno nestabilnim. Ono što je danas javno sutra može postati privatno“, objašnjava.
Ona dodaje i da bi iz perspektive javnog interesa, prioritet trebalo da budu upravo oni sadržaji koji su besplatni, otvoreni, pristupačni svima. To su dečija igrališta primerena različitim uzrastima, tereni za ekipne sportove, zelene površine koje su funkcionalne, a ne samo dekorativne. Reč je o sadržajima koji ne generišu direktan profit. Tako takvi sadržaji zahtevaju eksplicitnu, obaveznu zaštitu kroz plan, jer ih tržišna logika sama od sebe neće proizvesti.
Da li investitori pritiskaju urbaniste ili su urbanistička pravila već podešena tako da investitorima olakšaju posao? Sagovornica Forbes Srbija smatra da je ta granica odavno zamagljena.
„Smanjenje javnih sportskih površina nije neutralna, tehnička posledica razvoja grada. To je direktna posledica toga što je samo urbanističko planiranje učinjeno instrumentom za sprovođenje tržišnih interesa. Drugim rečima, teško je razdvojiti promene u principima urbanističkog planiranja od tržišnih interesa investitora kao dva odvojena faktora. Samo planiranje je, kroz mehanizme poput kompatibilnosti namena i fazne izmene PGR-a, dizajnirano tako da tim interesima izađe u susret“.
Sekretarijat bez odgovora
Za odgovore na nekoliko pitanja obratili smo se i Sekretarijatu za urbanizam i građevinske poslove Grada Beograda. Ipak, odgovore nismo dobili do roka predviđenog za pisanje teksta.
Sekretarijatu smo poslali pitanja o tome da li postoje obavezujući minimumi za površine namenjene sportu i rekreaciji u novim stambenim naseljima, kako se oni obračunavaju i ko odlučuje koje će sportske sadržaje naselje imati. Pitali smo i da li se prilikom planiranja uzima u obzir broj dece i mladih koji će u naselju živeti, da li Grad ima podatke o broju javno dostupnih sportskih terena izgrađenih u novim naseljima u poslednjih pet godina, kao i ko kontroliše da li su planirani sportski sadržaji zaista izgrađeni.
Zašto je sport važan
Kondicioni trener Vanja Pilipović sa stranice Vip Conditioning kaže da je vrlo važno da dete mimo treninga ima neku fizičku aktivnost.
„Dolazimo u period kada deca provode 90% vremena na telefonima premeštajući se sa kreveta na krevet. Tri sata nedeljno ne zadovoljava dečije potrebe i ne prati njihov rast i razvoj. Zbog toga imamo sve češće slučajeve dece sa slabo razvijenom motorikom kao i slabom koncentracijom na treninzima. Igra napolju sa bilo kojom loptom, vijačom ili neki vid penjanja doprinose razvoju fine motorike“.
Igra sa loptom posebno je važna za razvoj motorike savladavanje konkretnih elemenata u specifičnom sportu.
„Recimo, igra između dve vatre u detinjstvu pomaže u savladavanju osnovnih pokreta potrebnih za odbojku. Na primer, izbacivanje lopte iznad glave ili jednom rukom razvija preciznost i koordinaciju pokreta koja meni kao treneru olakšava nadograđivanje odbojkaških elemenata kasnije. Ljudi, pa čak i životinje, igru koriste kao sredstvo za učenje. Prema tome, vrlo je važno da dete krene sa igranjem sporta što ranije i ta igra treba da traje kroz život. Zato i sa seniorkama koristim igru kao vid treninga“, objašnjava Vanja.
Multifunkcionalni tereni su potreba
Razvoj motorike ne događa se samo zato što se dete kreće. Penjanje, skakanje, trčanje i igra angažuju telo na sasvim drugačiji način od obične šetnje. Posledice te razlike, prema iskustvu trenera, postaju posebno vidljive kada dete počne da trenira sport.
„Deca koja su od malena fizički aktivna kroz igru, penju se, skaču, obično imaju bolju koordinaciju, agilnost, ravnotežu i osećaj za sopstveno telo. Lakše usvajaju nove pokrete i brže se prilagođavaju različitim vežbama. Kod dece čija se aktivnost uglavnom svodila na šetnje često je potrebno više vremena da razviju osnovne motoričke sposobnosti i elemente specifičnog sporta poput odbojkaških“.
Vanja ističe da je važno da sadržaji za decu budu lako dostupni, bezbedni i dovoljno raznovrsni, kako bi deca imala mogućnost da budu fizički aktivna i kada nemaju organizovan trening.
„Od velike koristi bi bio minimum jedan multifunkcionalni teren, na kom bi deca i tinejdžeri mogli da igraju odbojku, košarku ili fudbal. Takvi tereni su uglavnom mesto okupljanja i izgradnje najlepših uspomena. Pored toga, veoma su važni bezbedno dečje igralište sa sadržajima za različite uzraste, prostor za trčanje i vežbanje, kao i zelene površine koje podstiču slobodnu igru i kretanje“, zaključuje Vanja.