Uspešni IT lideri u Srbiji nakon prodaje biznisa urade isto što i Dejan Stanković – ulažu u nekretnine

Prodajom Fitpass-a francuskim investitorima, osnivač Ognjen Radić ostvario je svoj preduzetnički san. Smatra da je pet-šest godina optimalan period da se neka startap ideja pokrene, razvije i na kraju proda.

Ne krije da je iz biznisa izašao kada je shvatio da od njega zarađuje više nego što mu je potrebno, odnosno da je od početka imao ideju da zaradi svoju „zacrtanu“ cifru koja će mu doneti finansijsku slobodu. U poslednje vreme radi tek nekoliko sati dnevno, a njegov san je da živi od pasivnog prihoda koji mu je dovoljan za lagodni život.

Pobeći negde, daleko, što dalje

Sada bi umesto ulaganja i razvoja neke nove startap ideje da pobegne daleko od gradske vreve i podigne etno selo, gaji koze i konje i sadi borovnice, pričao je svojevremeno medijima.

Nije li san svakog čoveka da u mladosti, na legalan način, zaradi dovoljno novca za ostatak života, da se penzioniše u 30-im i posveti porodici, putovanjima ili omiljenim hobijima, ne razmišljajući o egzistenciji? Zahvaljujući promenama koje je tehnološka revolucija donela u svet biznisa, sve je veći broj onih kojima ovo polazi za rukom.

Među poznavaocima prilika u maloj srpskoj IT i startap zajednici kruže priče o onima koji su unovčivši svoj biznis, milione zarađene za svega nekoliko godina, zahvaljujući svojoj inovativnoj ideji, investirali u luksuzne nekretnine, organsku proizvodnju ili ranč u američkom stilu.

Imamo li serijske preduzetnike

Ima, mada ređe, i onih koji su razmišljali suprotno Ognjenu, bilo da su ih prsti svrbeli za dodatnim milionima, bilo da im zapravo ti milioni nisu bili važni koliko zavisnost od adrenalina i rizika u koji se upuštaju razvijajući neku novu ideju ili samo ulažući u nju.

Oni se u tom svetu tech kompanija nazivaju serijskim preduzetnicima. Njihov san je nešto drugačiji. Oni uživaju u tome da nakon nekoliko godina razvoja svoje prvobitne ideje, nakon što je prodaju, po pravilu, velikoj multinacionalnoj kompaniji, zarađeni novac ulažu u sledeći ili nekoliko sledećih projekata paralelno.

Da li su oni i zašto važni za dalji rast ove industrije i kako nekoga privući da postane serijski preduzetnik nakon što uspešno unovči svoj prvi biznis? Zašto je serijsko preduzetništvo u Srbiji retkost pa je i onima koji su se već dokazali draže da zarađeni novac ulože u nekretnine, dok se u SAD skoro pa podrazumeva da se novac od prodaje prvog startapa odmah ulaže u sledeći.

Potrebna velika tolerancija na rizik

“U Srbiji ima malo serijskih preduzetnika, ali nema ih mnogo ni u svetu. Serijsko preduzetništvo podrazumeva nekoga ko ima veliki stepen tolerancije na rizik, da je već dokazan u vođenju prethodnih firmi, u kojima nije ostao, a opet je spreman da ceo taj put pređe ponovo. Tačno je da su preduzetnici obično ljudi koji vole da se oprobaju u novim stvarima, ali kada se dođe do nekog kapitala, često je motiv ljudi i da manje rizikuju, pogotovo ako je taj kapital teško stečen. Možda baš zato je ulaganje u nekretnine ili neki skroz drugi posao za tog preduzetnika neka nova stvar“, kaže za Forbes Srbija Ivan Bjelajac, danas partner u kompaniji Attic42 i jedan od najiskusnijih domaćih serijskih preduzetnika.

Bjelajac naglašava da je izuzetno teško pokrenuti uspešan startap i da je često lakše onima koji prvi put kreću i ne znaju u šta se tačno upuštaju.

„Nekada je teže da se odlučiš da drugi put kreneš u pokretanje startapa, tako da razumem one kojima je lakše da uđu u posao sa nekretninama. U SAD je serijsko preduzetništvo češće, jer tamo postoji razrađen biznis oko startap ekosistema, od široke mreže investitora sa pristupom velikoj količini kapitala, pa sve do razrađenog poslovnog modela oko izlaska na berzu ili saradnje sa velikim advokatskim kućama“, napominje naš sagovornik.

Prema njegovim rečima, samim tim je put jednog startapa u SAD, iako i dalje užasno neizvestan, mnogo predvidljiviji od onog u Evropi ili Aziji, pa se i šansa da se preduzetnici vrate na početak tog puta povećava, jer je ceo sistem namešten tako da očekuje da će preduzetnik-povratnik imati možda veću šansu za uspeh od nekoga ko to radi prvi put.

„Sami investitori podstiču preduzetnika koji je završio ciklus sa prethodnom firmom da se vrati u sistem i počne ponovo. U Evropi gde nema takvog sistema i takvi pozivi i takve odluke su ređi“, kaže Bjelajac.

Malo je reinvestiranja

Nebojša Bjelotomić, direktor Inicijative Digitalna Srbija, kaže za Forbes Srbija da je značaj serijskog preduzetništva za ukupan razvoj ekosistema veliki, jer su na njihovoj strani znanje i iskustvo, a time se povećava i šansa da jednom ostvaren uspeh ponove.

„Imate nekoliko slučajeva u Bugarskoj kada su nakon prodaje i izlaska iz biznisa, osnivači ili uložili u nove startape ili pak finansijski pomogli svojim vodećim inžinjerima i menadžerima da sami pokrenu startap. To je nama potrebno u većoj meri nego što se trenutno dešava. Jasno je, poredeći podatke o investicijama u startape i novcu koji su „podigli“ oni koji su do sada izašli, a bilo je nekoliko ozbiljnih prodaja, da je bilo malo reinvestiranja. Možda je još rano donositi pouzdane zaključke, ali kako stvari sada stoje, čini se da je najveći deo tog novca otišao u neke druge projekte“, objašnjava Bjelotomić.

I sam je, međutim, svestan da u našim uslovima, što zbog mentaliteta, odnosno potrebe ljudi da što ranije osvoje slobodu koju pruža finansijska sigurnost, što zbog nekada spore i trome administracije, serijsko preduzetništvo deluje kao čist mazohizam, zbog čega razume potrebu ljudi da novac stečen prodajom biznisa ulože u nešto sasvim drugačije.

„Znam, nažalost, dosta njih koji su se posle nekoliko godina intenzivnog rada prerano umorili, pregoreli i jedva čekaju da prodaju biznis. Potreban im je predah, ali je problem što se posle sve teže vratiti“, kaže ovaj naš sagovornik.

Startapi ne umiru kada ostanu bez novca, oni umiru kada njihovi osnivači ostanu bez energije, tvitovao je svojevremeno Naval Ravikant, indijsko-američki serijski preduzetnik i investitor ukazujući valjda na činjenicu da razvijanje nekog startapa uopšte nije tako lak posao kao što se čini nekome koga mediji svakodnevno bombarduju pričama o uspešnim „klincima milionerima“ koji su u svojoj tinejdžerskoj sobi ili garaži kuće u kojoj su odrastali osmislili proizvod ili uslugu čija je vrednost jednu deceniju kasnije dostigla stotine miliona evra.

Da je i jednom teško biti preduzetnik, a kamoli taj proces nastaviti i intenzivirati nakon što se dokopaš novca od prodaje prvog biznisa smatra Ivan Minić, serijski preduzetnik i osnivač i voditelj podkasta Pojačalo.

„Mene rođena majka, kada kažem da planiram neki naredni projekat, pita dokle više ili kaže, nemoj više, molim te. A svesna je da cela moja porodica živi upravo od tih projekata, ali ona strahuje da njen sin mnogo radi i pita se da li bi bio srećniji u nečem drugom“.

Serijski preduzetnici ne savetuju da sledimo njihov put

Minić serijsko preduzetništvo ne savetuje drugima i ne misli da je pametno ići njegovim putem.

„Preduzetništvo je naravno poželjno, ali pre sam zagovornik baziranja na jednoj priči, nego da se radi ovo što ja radim, odnosno više stvari istovremeno. Mene to i dalje drži, ali činjenica je da je teško i naporno, da se mnogi umore posle samo nekoliko godina, da požele da se nakon prodaje biznisa povuku u neke mirnije vode, bilo da naprave pauzu ili se povuku trajno da bi se posvetili porodici ili nekim hobijima. Ali ne smatram da je rešenje u ulaganju u nekretnine ili hotele, naposletku, od toga društvo nema baš nikakvu korist i nije u tome poenta, jer preduzetnici su ti koji stvaraju neku dodatu vrednost na koncu svega“, kaže Minić za Forbes Srbija.

Iako važi za jednog od najuspešnijih, i Bjelajac kaže da nije siguran da bi nekome savetovao da bude serijski preduzetnik.

„Veliko je pitanje da li je ono uopšte važno i potrebno. To zahteva da u sledeći startap uđeš sa istom ili još većom željom nego u prethodni, pa postoji velika šansa da povratnik, ako ne živi u zemlji sa ozbiljno izgrađenim sistemom podrške, bude lošiji nego prvi put, jer je u životnoj fazi u kojoj ne može startapu dovoljno da se posveti. Verovatno bih zato pre savetovao da ne budu nego da budu serijski preduzetnici“, kaže Bjelajac.

On na pitanje zašto se i sam toga onda ne pridržava, odgovara: „Pametnije je ulagati u različite stvari, pogotovo ako je primarni biznis rizičan kao što su to startap kompanije, ali moje znanje i veštine su se dobro pokazale u digitalnim biznisima. Shvatio sam da bolje funkcionišem ako je turbulentno, u vremenima kada se odlučuje da li će firma pronaći pravi biznis model, tržište i lansirati proizvod na vreme“.

Kako tvrdi, dobro mu je to polazilo za rukom već nekoliko puta i zato misli da će nastaviti tako sve dok prilike budu dozvoljavale.

„S druge strane, odavno sam odlučio da ne želim da živim u inostranstvu i bilo mi je jednostavnije da firme u kojima sam bio u određenom stepenu razvoja, onda kada su postale globalni biznisi, napustim i prodam onima koji imaju mnogo više iskustva za narednu fazu poslovanja, za koju smo moji parneri i ja bili manje sposobni“, kaže sagovornik Forbes Srbija dodajući da se zapravo on i dalje drži biznisa u kojem dokazano dobro radi.

„Zvuči paradoksalno, ali se u svetu startapa osećam kao da manje rizikujem, jer ako se i desi greška, ona nije takva da ću sutra propasti, kao što je bilo na početku karijere. A zbog toga što sam startape napuštao u određenoj fazi razvoja, nisam se doveo do sada u situaciju da mi posao koji radim dosadi, što se preduzetnicima često desi, pa im je teže da krenu ispočetka“, objašnjava Bjelajac.

On ističe da je za malu zemlju poput Srbije mnogo važnije da sistemski izgrade mrežu startap inkubatora i akceleratora te da ih povežu sa investitorima, pravnim sistemom i tržištem kapitala nego da ima veliki broj serijskih preduzetnika, ali ne spori da su saveti koje oni mogu dati iz svojih iskustava često dragoceni startap ekosistemu.