Zašto je kineski novac toliko prisutan u Srbiji: Jedan grafikon najbolje objašnjava situaciju

Tokom protekle decenije, Kina je postala najveći poverilac zemljama u razvoju. Nadmašila je MMF, Svetsku banku i zemlje Pariskog kluba zajedno. I postoji bitan razlog zašto je tako. Podaci sugerišu da se zemlje u razvoju (među kojima je i Srbija) okreću kineskom novcu jer im pomaže da se zaštite od negativnih efekata promena u globalnoj ekonomiji.

Kolumna vanrednog profesora finansija Univerziteta Nortvestern Žengjanga Đijanga razmatra kako kinesko inostrano kreditiranje deluje u sprezi s monetarnom politikom SAD. Još jednim ključnim pokretačem globalnog finansijskog ciklusa.

Kolumnu je nedavno objavio Centar za istraživanje ekonomskih politika (CEPR), nezavisna panevropska neprofitna organizacija sa kancelarijama u Londonu i Parizu.

Đijang zaključuje u svom radu da kineske i američke politike zajedno utiču na nivo i raspodelu izloženosti riziku zemalja u razvoju.

Prema podacima koje navodi, tokom poslednjih 15 godina, Kina se pojavila kao glavni međunarodni zajmodavac zemljama u razvoju. Na ključnom grafikonu vidi se kako je raslo kreditiranje Kine.

„Pre 2010. godine, kinesko inostrano kreditiranje bilo je ispod 100 milijardi dolara. Počelo je naglo da raste, da bi 2016. premašilo 500 milijardi. Dostiglo je vrhunac od bilion dolara 2021, nakon čega je palo na oko 800 milijardi u 2023. godini. Značajno je da je od 2016. kinesko inostrano kreditiranje prevazišlo zbir zvaničnih zajmova MMF-a, Svetske banke i 22 zemlje Pariskog kluba, čime je Kina postala najvažniji poverilac za zemlje u razvoju“, ističe Đijang.

Koliko se zemlje u razvoju zadužuju kod Kineza

Autor se poziva i na rad Horna i saradnika iz 2021. koji su dali analizu geografske raspodele kineskog inostranog kreditiranja. Oni su zaključili da su, prema podacima za 2015, zemlje koje su uzimale pozajmice od Kine, u proseku imale udeo kineskog duga u BDP-u od 7,2%.

„Mnoge zemlje su pozajmile iznose koji čine između 5% i 10% njihovog BDP-a, dok su neke nagomilale dugove od 10% do 40% BDP-a. Pet zemalja sa najvišim odnosom kineskog duga prema BDP-u su: Džibuti (38%), Kirgistan (35%), Kongo (34%), Tonga (27%) i Kambodža (27%)“, navodi Đijang.

S druge strane, kada se posmatraju apsolutni iznosi u dolarima, pet najvećih korisnika kineskih zajmova u toj godini bili su: Rusija (61,4 milijarde dolara), Angola (17,5 milijardi), Brazil (15,9 milijardi), Pakistan (15,3 milijardi) i Ekvador (10,5 milijardi). Autor prenosi i da, dok velike zemlje u razvoju, poput članica BRICS-a, uzimaju velike iznose kineskih kredita, manje zemlje u razvoju imaju tendenciju da pozajmljuju znatno više u odnosu na svoj BDP.

Na svim meridijanima

Analiza Horna i saradnika pokazuje i da je kinesko inostrano kreditiranje geografski raznovrsno. Nije ograničeno samo na susedne zemlje, već obuhvata više kontinenata, naročito Aziju, Afriku i Južnu Ameriku. Postoji i značajna heterogenost među zemljama u istom regionu. Na primer, Kambodža je dobila više sredstava u odnosu na BDP od Vijetnama, Peru više od Kolumbije, a Sudan više od Egipta.

Veza američke i kineske politike

Prema mišljenju autora, za zemlje u razvoju jedan od najvećih izazova jeste snalaženje u okviru globalnog finansijskog ciklusa, u situacijama kada dolazi do snažnih oscilacija kurseva, cena imovine i tokova kapitala. Đijang se poziva na radove Reja i Mirande-Agripina, koji pokazuju da monetarna politika SAD ima ključnu ulogu u pokretanju tog ciklusa.

„Kada se američka monetarna politika pooštri, strane valute imaju tendenciju da slabe. Cene imovine padaju, a priliv kapitala slabi širom sveta. Kao odgovor na ove pooštrene finansijske uslove, zemlje u razvoju često su prinuđene da prilagode svoju politiku kako bi stabilizovale vrednost valute i cene imovine, što slabi njihovu sposobnost da vode nezavisnu monetarnu politiku“, navodi se u tekstu.

„Pronalazim snažne dokaze da kinesko kreditiranje značajno menja način na koji se globalni finansijski ciklus prenosi na zemlje u razvoju. Konkretno, zemlje koje se više oslanjaju na kineske zajmove pokazuju manju izloženost negativnim efektima globalnog finansijskog ciklusa“, ističe Đijang.

On kao primer uzima period „Taper Tantruma“ iz 2013. godine. Tada su mnoge zemlje u razvoju doživele finansijski stres i depresijaciju valute.

„Vidimo da su zemlje koje su najmanje pozajmljivale od Kine imale slabljenje valute od 7%. Dok su one s najvećim kineskim zaduživanjem imale pad od 3%, što je znatno blaži udar“, ocenjuje Đijang.

Beg u kineske kredite kao zaštita

Pored toga, navodi autor, zemlje koje više pozajmljuju od Kine takođe beleže manje izraženo povećanje tržišnih kamatnih stopa. I manje smanjenje priliva kapitala tokom epizoda zaoštravanja američke monetarne politike.

Iako zemlje u razvoju pokušavaju da odgovore na zaoštravanje američke politike smanjivanjem referentnih kamatnih stopa, njihove tržišne stope često nastavljaju da rastu, zapaža Đijang.

„U tom kontekstu, otkrivam da se kinesko kreditiranje takođe povezuje sa nižim referentnim stopama. To zemljama u razvoju daje više prostora da usklade svoje monetarne politike s tržišnim kretanjima“, naglašava profesor finansija.

On napominje i da se ovaj zaštitni efekat kineskog kreditiranja pojavljuje kao relativno nov fenomen. Zaključuje da kinesko inostrano kreditiranje ima jedinstvenu ulogu u izolovanju zemalja u razvoju od globalnih šokova.

Globalni bankar i veliki štediša

„Ovi nalazi imaju značajne posledice po strukturu međunarodnog finansijskog sistema. Tradicionalno, SAD imaju ulogu svetskog bankara, kanališući kapital u rizične zajmove i investicije u akcije u inostranstvu, dok te pozicije finansira emisijom sigurnog duga denominovanog u dolarima. SAD ostvaruju profit iz ove usluge finansijskog posredovanja, što je ključni pokretač cikličnosti dolara i spoljnog disbalansa SAD u okviru globalnog finansijskog sistema. U okviru te monetarne arhitekture, Kina je istorijski igrala ulogu velikog štediše, akumulirajući velike rezerve u dolarima i investirajući ih u sigurne američke aktive“, navodi Đijang.

On podseća da je u januaru 2025. godine, Kina i dalje posedovala 761 milijardu dolara u američkim državnim obveznicama, prema podacima Ministarstva finansija SAD. S mogućim dodatnim indirektnim vlasništvom kroz ofšor finansijske centre.

„Međutim, sve veća uloga Kine kao međunarodnog zajmodavca označava značajan pomak u ovom modelu. Njeno inostrano kreditiranje sada iznosi oko 800 milijardi dolara. Od čega je veliki deo usmeren ka rizičnijim ulaganjima u ekonomije u razvoju. Ova evolucija sugeriše prelazak sa pasivne akumulacije rezervi ka aktivnijoj i rizičnijoj strategiji investiranja“, smatra Đijang.

Kao rezultat promene u sastavu kineskog eksternog portfolija dolazi do smanjenja značaja SAD u njihovoj tradicionalnoj ulozi globalnog finansijskog posrednika. „Kako Kina sve više direktno plasira kapital u rizične strane aktive, konvencionalni tok globalne štednje ka SAD se preoblikuje, što ima važne implikacije za stabilnost i funkcionisanje međunarodnog monetarnog sistema“, zaključuje Đijang u radu za CEPR.