Zašto privreda nije podržala proteste: Pogled s leve strane
Autor: Stefan Aleksić
Evo zašto ovih dana postoji jedna računica za radnike, a druga za kompanije. Zato što je ta računica uvek različita.
“Zašto ne postoji jedna računica za radnike, a druga za kompanije?”, pita se tekst koji je objavljen na ovom sajtu. Ukratko, zato što su im strukturni i dubinski interesi dijametralno suprotni. Mogli bismo ovde i završiti ceo tekst, ali hajdemo ipak pobliže da objasnimo.
Članak na koji referišem poprilično je dobro identifikovao jedan strateški problem. U poslednjim društvenim gibanjima, nekako sistematski izostaje podrška kapitala (“biznisa”) protestima (u članku stoji “zašto privreda ćuti”), i ona bi se dala nabrojati na prste, kao u slučaju pomenutih visokotehnoloških firmi koje su navedene kao primer (a ja tu dodajem i ponekog časnog lokalnog privatnika, kojima, moram priznati, skidam kapu, ali uz određenu ogradu).
Privreda i navikavanje na korupciju
A istina je daleko jednostavnija i u potrazi za njom ne moramo zalaziti u mentalne gimnastike i lagume kalkulacija i teorija igara kao što to čini sagovornik Milojko Arsić. Strukturni interesi ove dve grupacije su dijametralno suprotni i potrebni su veoma posebni istorijski uslovi i okolnosti ne bi li se oni povremeno (i vrlo često veoma kratkotrajno) sinhronizovali. Stoga, što se tiče onih konkretnih tačaka koje navodi članak (vladavina prava, poslovni ambijent i korupcija) moramo da primetimo da oni kapitalu odgovaraju povremeno i pod određenim uslovima.
Biznisi se lako navikavaju na korupciju – suštinski im ne smeta ukoliko ne smeta investicijama jer je jednostavno rečeno “trošak” kao i svaki drugi i ništa više. Privreda je jednostavno uračuna kao trošak i sve je u redu ukoliko usled korupcije niko ne stekne prednost; a i kad je neko stekne, tu se buni samo onaj koji je neki posao zbog korupcije izgubio. Vladavina prava odgovara samo kada je zakon takav da ih privileguje. Navedimo primer Zakona o radu koji je izuzetno antiradnički i proinvesticioni – naravno da im takav zakon i vladavina prava po njemu odgovara. Uostalom, setimo se argumenta koji su poslovna udruženja često iznosila neposredno pre usvajanja tog zakona. Novi zakon je bio potreban jer se onaj tada postojeći jednostavno nije želeo poštovati. A zaista zastrašujuća stvar je što se taj argument ponovo počeo izvlačiti iz naftalina. A ova dva faktora zajedno čine: “poslovni ambijent”.
Moć vlasti
Zapravo, prava moć režima SNS-a i leži upravo u kapacitetu da pomiri i homogenizuje frakcije kapitala (strani i domaći, sitni i krupni, uvoznički i izvoznički, kapitale sa kratkim investicionim ciklusima i one sa dugim, one sa malim profitnim marginama i one sa velikim i slično) i pruži im ono što im zajednički i kolektivno odgovara. Na primer, antiradničke zakone o radu ili štrajku – koji, na koncu, odgovaraju i kad ste strani i domaći investitor. I kad ste mali i veliki, i građevinski i trgovački kapital i tako dalje.
Drugi razlog moći SNS-a je to što je uspeo da reformiše i sinhronizuje državne aparate unutar jednog projekta – olakšavanja cirkulacije kapitala. Drugim rečima, kapacitet SNS-a da disciplinuje državne aparate i transformiše ih tako da budu u službi ovog centralnog društvenog procesa (na primer, da ministarstvo ekologije pretvori iz ministarstva koje se brine o ekologiji u ministarstvo čiji je zadatak da omogući projekat Jadar) je prvi i poslednji razlog stabilnosti sadašnjeg režima.
Suprotni interesi
I upravo zbog toga gorenavedenog – najozbiljnija strukturna podrška ovom režimu dolazi upravo od kapitala i njihovih agenasa, pa bili oni evropske institucije (koje moraju da vode brigu da se interesi evropskog kapitala ostvaruju na smetlištu Evrope (kod nas)), birokratije evropskih država (nekada je Angela Merkel dolazila u Beograd, nogom otvarala vrata i zahtevala Lidl u Srbiji; danas to radi Merc, samo što traži litijum), američka administracija ili udruženja vlasnika kapitala (privredne komore i slične parainstitucije).
Naravno, oni kojima to ne odgovara su sami radnici, pa se vladavina SNS-a komotno zaista može okarakterisati kao primarno antiradnička. Pogledana iz ovog ugla – moć partije sastavljene od (realno) kadra veoma upitnih sposobnosti najednom postaje daleko jasnija.
U korenu postoji, dakle, dijametralno suprotan interes radnika i kapitala. Interes radnika je de facto poboljšanje njihovog položaja. Cilj kapitala je njegovo pogoršanje jer što je stomak prazniji, to se radi za manje novce, a što radnici rade za manje novice, to je profitna margina (svih) investitora veća. Zaista ne treba biti naučnik da bi se ove stvari shvatile. A režim Aleksandra Vučića je uspeo da pruži baš to: radikalno pogoršanje položaja radnika (i dalje tvrdim, kao i pre 11 godina: zakoni o radu i štrajku su najvažniji zakoni koje je ovaj režim usvojio i prva su stvar koja se mora menjati kada dođe do smene vlasti).
Izuzeci? Možda
Ali, ostaje činjenica da neki delovi kapitala zaista daju podršku (na ovaj ili onaj način) sadašnjim protestima. Ali u pitanju su izuzeci i to veoma specifični izuzeci.
Ukratko, frakcije kapitala koji zovemo “sitnim” u izvesnom broju slučajeva zaista mogu iz drugačijeg ugla pogledati stvari i imati neke specifične interese. Na primer, pošto su mali, njihovi su investicioni ciklusi i kratki i daleko nesigurniji. Povratak investicija je u apsolutnim brojevima relativno mali, pa državni (i posebno oni paradržavni – dakle, reket koji se (da se ne zezamo, svi znamo kako stvari funkcionišu) plaća lokalnim ograncima vladajuće stranke i njenim šerifima i subašama) nameti predstavljaju ozbiljniji teret. Iz istog razloga malog apsolutnog obrta kapitala i male kapitalne zaleđine te krhkog amortizacionog kapaciteta, relativna cena probijanja kroz zakonske procedure (ali i nalaženje rupa u njima) takođe košta relativno više. Jer realno, naravno, što ste manji, to poslujete “bliže ivici”. U tom smislu, njihove investicije zaista jesu i osetljivije i rizičnije.
Ovo jesu realne i postojeće razlike između “sitnog” i “krupnog” kapitala. Time uzrokuju i ponekad različite interese ovih dveju frakcija.
No i mala privreda funkcioniše unutar opštih zakonitosti tržišta, te joj, na koncu, strukturno odgovara isto što odgovara krupnom kapitalu. Drugim rečima, mali privrednici će biti spremni da podrže političke snage, ali samo iz dva razloga. Jedan je da bi to iskoristili kao argument u nekoj budućoj borbi za sopstvene položaje. Drugi je zbog banalnog shvatanja da njihova podrška pobuni neće ništa promeniti. Jer, najlakše je buniti se kad ste marginalni faktor. Tada vaša pobuna gotovo sigurno neće ništa promeniti. Da se nađu u poziciji koja bi potencijalno zaista mogla da utiče na eventualnu radikalnu promenu, videli bismo “na kojoj strani im je srce”. I nije na strani promene režima.
Blokade
Ali, ovi poslednji dani su pokazali šta je to zaista opasno. Blokiranje protoka radnika i roba. Svakodnevno blokiranje ulica i gradova usporava njihovo kretanje. Robe kasne, radnici kasne ili ne dolaze na poslove, ciklusi rada su tešnji i time profitne margine. Sumnjamo tako, da vlasnici kapitala (u nekim svojim oblicima) kucaju na vrata i polako, ali sigurno, zahtevaju rešenje problema ili…
Ili će se kapital jednostavno preseliti, pa država neka vidi odakle će da ubira poreze. Za razliku od nas, kapital je veoma mobilan i za njega granice praktično ne postoje. I razlog zbog kojeg su ovi oblici protesta zaista i opasni leži upravo u tome što kada takvom režimu oduzmete taj kapacitet da upravlja društvom u ovim stadijumima tranzicije, da omogućava cirkulaciju i akumulaciju kapitala, da sinhronizuje državne aparate i homogenizuje frakcije kapitala, da reguliše društva ne bi li se ta cirkulacija ubrzala te da pacifikuje sve oblike otpora tom procesu – onda je režim zaista u problemu. Jer, polako, ali sigurno, gubi podršku glavnog stuba. Svih oblika i frakcija kapitala kojem je uvek i svuda ključni interes da investicioni ciklusi prolaze bez “štucanja”.
Zašto privreda ćuti
Te na kraju da zaključimo. Razlog zbog kojeg “privreda ćuti” je u tome što joj sadašnji režim suštinski odgovara, a razlog zbog kojeg neki (i brojni, pritom!) mali privrednici podržavaju i finansijski i fizički “proteste” je to što veoma dobro znaju da tom podrškom ne mogu radikalno da utiču i modifikuju centralni proces u društvu iz jednog prostog razloga. Onaj krupni kapital ima daleko veću moć i manevarski prostor.
I izboriće se za univerzalne interese kapitala: smanjivanje obima i dometa radničkih prava, aktivno potkapacitiranje države (Srbija, na primer, ima daleko manji broj inspektora rada u odnosu na prosek Evropske unije, a i oni su veoma podplaćeni – ako to nije poruka da će se na kršenja radničkih prava gledati kroz prste i de facto privilegovanje kapitala u odnosu na radnike – ne znam šta je), minimalizacija države (naravno, samo kada je u pitanju država kao servisi koji mogu da koriste svim stanovnicima: nisam primetio da su se privatnici mnogo bunili zbog radikalnog naticanja države kao represivnog aparata), umanjivanje značaja sindikata, umanjivanje poreskih nameta, prenošenje tereta kriza i rizika poslovanja na radnike i ostale stvari iz registra… Pa sad kako kome odgovara: svakog kapitalizma, klasičnog kapitalizma ili neoliberalizma (a na pravom ste putu kad shvatite da je sve ovo gore ustvari jedno te isto).
Autor je kandidat za doktora na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, dugogodišnji kolumnista brojnih domaćih i regionalnih portala (posebno portala Mašina) i trenutno urednik portala Nuklearna Perspektiva koji se bavi nuklearnom energijom i tehnologijama. Autor je marksista.