Život u oslobođenoj Srbiji: Kad je radni dan bio 11 sati, a mast dvostruko skuplja od mesa

Beogradski pašaluk je na početku Bune protiv dahija, kažu naši demografi, brojao 333.000 duša. U nahijama, kasnije pripojenim, bilo je još 143.000 stanovnika. Podaci rane statistike otkrivaju da su tadašnji ljudi jeli nešto više mesa nego mi danas. Skoro su se redom bavili stočarstvom i ratarstvom. I izbegavali su – gradove.

Republički zavod za statistiku je sistematizovao mnoštvo statističkih podataka za period od Prvog srpskog ustanka, 1804. godine, do početka 21. veka u publikaciji „Dva veka razvoja Srbije“. U sada predstavljenom prilogu, Statistika o Kraljevini Srbiji, pokušali su da raspoloživu statističku građu obrade onako kako savremeni korisnik gleda na društveni razvoj.

Podaci govore da je slom Prvog srpskog ustanka prilično ispraznio teritoriju. Baš kao što je i lagano dobijanje povlastica učinilo Srbiju primamljivom za okolne žitelje. U vreme Trećeg hatišerifa, 1833. godine, kojim je potvrđeno pripajanje šest nahija, u Srbiji je živelo 678.000 ljudi, a samo u Beogradskom pašaluku 475.000. Statističari napominju da se tih godina menja teritorija zemlje, pa je i uporedivost podataka teška.

„Prema proceni, slom Prvog srpskog ustanka doveo je do iseljenja oko 60.000 ljudi u Austriju“, stoji u ovoj publikaciji. „Od početka Drugog srpskog ustanka do objave Hatišerifa 1833. godine, broj stanovnika se povećao za 43 odsto. Toliko povećanje se delom duguje useljavanju. Srbija je postala privlačna za okolne turske podanike. Turci nisu obuhvaćeni ovim popisom“.

Zemlja stočara i ratara

Stopa aktivnosti, doduše nešto kasnije, 1900. godine je bila 49 odsto. Ni danas nije mnogo veća. Ukoliko imamo na umu da je prema poslednjim podacima van radne snage 44,2 odsto stanovništva. Kako napominju statističari, i u vreme ustanaka, i kad je 1878. godine postala nezavisna država, i pred početak ratova, Srbija je bila prava seljačka zemlja.

„Ta nesumnjiva činjenica može da ostavi utisak o društvu koje se ne razvija. Takav utisak bio bi pogrešan“, navodi autor Miodrag Nikolić u Statistici o Kraljevini Srbiji. „Za tih 100 godina srpsko seljačko društvo prevalilo je ogroman razvojni put. Bilo je vidljivo da se Srbija promenila u mnogo čemu bitnom. Pre svega, povećao se ukupni broj stanovnika i dobro popunio svoj oslobođeni prostor. U vreme ustanaka u Srbiji je na jednom kvadratnom kilometru bilo tek oko 10 stanovnika. U 1834. gustina naseljenosti povećava se na 16, pred ratove za nezavisnost na 31 i u 1910. na 60 stanovnika. Srbija nije više bila polupusta zemlja u kojoj je Lamartin nekad uočio samo Ćele-kulu u Nišu i okean srpskih šuma“.

Sa većim brojem stanovnika povećala se i ratarska proizvodnja oko 50 odsto. U zemlji se pravilo više hrane. Poljoprivrednici su predstavljali oko 90 odsto stanovništva i sami su trošili najveći deo svega što proizvedu. Trgovina još nije bila razvijena, pa su više proizvodili pre svega zbog sebe.

„Seljački narod bio je zainteresovan za napredak ratarstva. Krčio je šume, zaoravao ledine, isušivao močvare. Površine pod hlebnim žitima i kukuruzom zauzimale su 1847. godine 271.000 hektara, a 1910. godine 1,12 miliona. Oranice su prekrile Srbiju“, navodi Nikolić.

Od 1884. do 1900. broj svinja je pao sa 1,1 miliona na 941.000. Volova je više – sa 326.000 na 362.000. Ovaca je na kraju perioda bilo oko tri miliona, a živine skoro 4,7 miliona.

„Povećanje broja ovaca za 34 odsto i smanjenje broja svinja za 22 odsto širok su raspon u kom se odigravala promena strukture stočnog fonda“, napominje se u publikaciji. „Ali, povećanje broja uslovnih grla za svega 12 odsto pokazuje vrlo skroman rast. Pri povećanju broja stanovnika za oko 50 odsto u Srbiji je mogla da se pojavi nestašica. Ishrana stanovništva bila je skromna i nedovoljna, ali se stanje, koliko se zna i bez statistike, nije pogoršavalo. Moguće je da i izračunavanje uslovnih grla sadrži neku pogrešku. Računato je da jednom grlu volova i krava odgovara 10 svinja, 20 ovaca ili 100 grla živine“.

Procenjuje se da se u Kraljevini Srbiji trošilo 60 kilograma mesa po čoveku godišnje. Neki nedavni podaci govore da smo u Srbiji danas daleko od tih količina. Jedemo nepuna 42 kilograma godišnje, dok je u EU taj prosek – 67 kilograma.

Mast najskuplja, radni dan 15 sati

Zanimljiv je odnos cena. Reklo bi se da današnji ukus potrošača ne odgovara tadašnjem. Tokom 1884. godine kilogram goveđeg mesa koštao je 78 para. Ovčije je bilo malo jeftinije – 70 para, ali je kilogram svinjetine koštao – 86 para. Najvrednija je bila mast – 144 dinara. Podaci za 1900. godinu pokazuju značajno pojeftinjenje – goveđe za čak 23, ovčije za 24, svinjsko 20, a mast 17 odsto.

„Iz više razloga gornjim indeksima ne može da se pokloni puno poverenje. Prvo, izračunati su na primitivan način, kao neponderisani proseci“, upozorava autor. „ Drugo, to su cene u trgovini na malo, a ne cene proizvođača. Treće, nedostaju obaveštenja za mleko, sir, kajmak, jaja, vunu, kožu, perje… Ipak iznenađuje slaganje sa kretanjem cena za ratarstvo po velikom padu u 1900. i snažnom rastu do 1910. godine“.

Stočarstvo je tada bila glavna izvozna grana srpske privrede. Prema podacima iz Državopisa Srbije iz 1863. izvoz stoke i stočnih proizvoda dosezao je 80 odsto ukupnog izvoza. Broj zaposlenih u javnim službama rastao je malo brže od ostalih oblasti.

„U nepoljoprivrednim granama radilo se oko 300 dana godišnje“, stoji u dokumentu. „Radni dan je trajao od 12 do 15 sati, ponekad i ponegde i više. Tek je Zakon o radnjama iz 1910. godine ozakonio radni dan na 11 sati. Nasuprot ovom, samostalni poljoprivrednik je sam sebi određivao vreme potrebno za obavljanje poslova na sopstvenom gazdinstvu. Oko 100 radnih dana godišnje zahtevali su intenzivni radovi na oranju, setvi, okopavanju, žetvi i kosidbi. Za vreme tih radova za stoku su se starali starci, žene i deca. Taj posao je, izgleda, zahtevao oko trećine punog radnog dana jednog aktivnog ratara u punoj snazi“.

Taj rad, međutim, teče svih 365 dana u godini. Ipak, računica kaže da su u varošima radili – duže.

„Prema tome, radno opterećenje aktivnog poljoprivrednika sastoji se iz 100 dana rada u ratarstvu plus 88 dana oko nege stoke i plus 33 dana vanrednog truda staraca, žena i dece, u obimu od 100 dana sa trećinom radnog vremena“, računaju statističari. „Prema tome, radno opterećenje aktivnog poljoprivrednika iznosi 221 uslovni puni radni dan. To znači da je slabije iskorišćavanje aktivnih lica u poljoprivredi nego u varoškoj privredi, u srazmeri 300 prema 221“.

Tri puta više piva

Industrija se u ovom periodu tek javljala. U 1884. godini je, prema Miodragu Nikoliću, gotovo nije ni bilo, a u 1910. već je postojao znatan broj većih i važnijih preduzeća. Radilo je 39 električnih centrala, a 1884. je radila samo jedna. Kopao se ugalj.

„Od 1883. do 1910. smanjena je proizvodnja kamenog i mrkog uglja sa 352.000 na 199.000 tona, a tek započeta eksploatacija lignita dostigla je 78.000 tona. Ostalo rudarstvo je uglavnom bilo u fazi istražnih radova. O prerađivačkoj industriji malo je obaveštenja. Zabeleženo je da je od 1888. do 1910. oko tri puta povećana proizvodnja piva i oko četiri puta proizvodnja brašna. Pet puta povećana proizvodnja tehničkog alkohola. Nedostaju podaci za krupna preduzeća kao što su topolivnica u Kragujevcu, vojna odeća u Beogradu, niška fabrika cigareta, beogradska šećerana“.

Statistika beleži da se stvara sve više manjih preduzeća u varoši. Nedostaju im, međutim, podaci o zanatstvu.

„Zanatstvo je verovatno napredovalo približno u tempu rasta varoškog stanovništva, dok je industrija preuzimala ulogu nosioca ubrzanog rasta“, navodi se u publikaciji. „Građevinarstvo je bilo u snažnom razvojnom zamahu. Za izgradnju javnih građevina je 1887. godine izdat 1,1 milion dinara, a 1908. četiri miliona. O privatnoj gradnji može da se sudi prema broju kuća“.

Milioni poštanskih pošiljaka

U 1874. je prebrojano 229.000 kuća, od kojih po varošima 24.500 i po selima 198.000. U 1910. ih je bilo 447.000, od toga u varošima 53.500.

Važan segment razvoja je bio saobraćaj.

„Najkrupniji poduhvat bila je izgradnja železničke pruge. Ona je povezala Beograd, Niš, Vranje i pogranični Ristovac sa austrougarskim i turskim saobraćajem“, napominju statističari. „Širila se i mreža uskotračnih pruga. Od 1890. do 1910. se oko 3,4 puta povećao broj ostvarenih putničkih kilometara. Istovremeno se oko tri puta povećao i prevoz robe. U rečnom saobraćaju se oko 10 puta povećao prevoz robe za unutrašnje potrebe“.

Živo se razvijao poštanski saobraćaj. U ovom periodu povećao se broj poštanskih pošiljki unutar zemlje – od 9,4 miliona na 54 miliona. U međunarodnom saobraćaju postignuto je istovremeno povećanje od 1,4 na 4,3 miliona. Za to vreme udvostručene su telegrafske pošiljke, a broj telefonskih aparata se u poslednjoj deceniji Kraljevine Srbije povećao oko tri puta.

Trgovina je postizala veliki napredak. Izvoz je povećan od 40 miliona dinara u 1884. na 98 miliona u 1910. Uvoz je bio nešto manji od izvoza.

„Krupnu ulogu u privrednom životu imali su vašari. Njihov broj se povećao od 80 u 1875. na 174 u 1908. godini. Tu su se prodavali stoka, ratarski, zanatski proizvodi i drugo“, piše u Statistici Kraljevine Srbije.

Većina stanovnika živela je van varoši. U Beogradu je 1834. godine svega oko 7.000 žitelja. Njihov broj raste, pa ih je 1910. već blizu 90.000. Kako primećuju istraživači, iako je urbanizacija bila još u ranim fazama, ispoljavala se tendencija koncentracije. Te godine su dva najveća grada okupila skoro trećinu gradskog stanovništva. To su Beograd i Niš.