Ko god da pobedi na izborima, pogrešno je očekivati kontrolu cena nafte
Pre nekoliko decenija, tokom predsedničkih izbora, napravio sam politički bedž na kojem je pisalo „54 40 ili borba.“ To je bio slogan onih koji su želeli da SAD preuzmu celu teritoriju Oregona, koja danas obuhvata Oregon u SAD-u i Britansku Kolumbiju u Kanadi.
Kandidat Džejms K. Polk je prihvatio ovaj slogan, ali je nakon izbora pristao na razuman kompromis, praktično povukavši granicu ravno preko teritorije. Volim da zamislim kanadskog konjanika kako govori nekom losu da mora da ostane severno od granice.
Poenta je da su izborna obećanja kao zamkovi sagrađeni na pesku. Kandidati su ponekad ozbiljni, ali češće samo udovoljavaju određenom biračkom bloku.
Osim toga, nakon izbora, mogu biti ubeđeni da je njihovo obećanje bilo nerealno, kao što je bio slučaj sa Džimijem Karterom, koji je tvrdio da će povući američke trupe iz Koreje, ali je nakon preuzimanja vlasti bio uveren da to ne treba da uradi.
U drugim slučajevima, predsednik nema moć da ispuni obećanje. Donald Tramp je rekao da će spasiti radna mesta u industriji uglja, ali glavna pretnja tim poslovima bila je konkurencija prirodnog gasa, a ne vladina regulativa. I naravno, bilo koje obećanje može naići na pravne i regulatorne prepreke. Ističe se pokušaj Džoa Bajdena da oprosti studentske dugove.
Dakle, razmatra se mnogo stvari koje su obećali ili razmatraju predsednički kandidati u vezi sa naftom i gasom, ali za sada se fokusirajmo na napore da se promene cene energije.
Donald Tramp je predložio smanjenje regulatornog opterećenja za naftnu industriju i predložio politiku „buši, samo buši,“ dok Kamala Haris tvrdi da bi se borila protiv neopravdanog podizanja cena, iako nije jasno da li to podrazumeva kontrolu cena nafte, kako su neki sugerisali.
Možda, da je Tramp bio ponovo izabran, Putin ne bi izvršio invaziju na Ukrajinu i cena WTI nafte ne bi skočila za otprilike 25 dolara.
Ipak, uglavnom, ni on ni Džo Bajden nemaju mnogo uticaja na globalne cene nafte, iako će, poput kralja Knuta koji naređuje plimi da se povuče, predsednici često prisvajati zasluge za povoljne promene.
Obično bih primetio da niko ne misli da su kontrole cena za naftu i gas dobra ideja, jer su bile diskreditovane 1970-ih godina, ali neki liberali su oživeli tu ideju.
Nekada sam komentarisao da niko nije smatrao da su kontrole cena nafte i gasa dobra ideja, jer su se diskreditovale 1970-ih, ali neki liberali su oživeli tu ideju.
To me podseća na jedan uvodnik koji se pojavio u poslovnim novinama pre par decenija, napisan od strane dva ekonomista sa M.I.T.-a, sa naslovom koji je bio nešto poput „Karterove kontrole cena nafte, loša ideja tada i sada.“
Verovatno je taj naslov smislio neki mladi urednik, koji je samo pretpostavio da bi samo demokrata uveo kontrole cena, ali zapravo, kako je to nalepnica na branicima nekada govorila: „Nikson je taj.“ On je uveo opšte kontrole plata i cena u ekonomiji, ali ih je brzo napustio—osim za naftu. (Cene prirodnog gasa bile su regulisane na osnovu sudske odluke iz 1954. godine.)
Velika većina ekonomista smatra da su kontrole cena generalno loša ideja, jer obeshrabruju proizvodnju i podstiču potrošnju, što stvara ili pogoršava nestašice. Jedan od mojih profesora političkih nauka rekao je da to u suštini znači raspodelu zaliha prema vremenu umesto prema novcu: niste mogli da platite više da biste dobili naftu, već ste morali da čekate u redu.
Ali Nikson je takođe promovisao energetsku nezavisnost, a kontrole cena nafte su potkopale taj napor: niže domaće cene, veća potrošnja i manje bušenja i proizvodnje.
Kada je predložena deregulacija cena, mnogi aktivisti su tvrdili da bi ukidanje kontrola cena omogućilo naftnim kompanijama da naplaćuju koliko god žele, što bi dovelo do drastičnog rasta cena.
Međutim, kada je Regan oslobodio cene, rezultat je bio više bušenja i proizvodnje, posebno prirodnog gasa, što je dovelo do dugog perioda viška i niskih cena. Zapanjujuće je pomisliti da bi ekonomska teorija mogla biti tačna.
Da li bi predsednica Kamala Haris uvela neku vrstu regulacije cena nafte i gasa?
Nadam se da ne. Mislim da je ovo više slučaj „Okupite uobičajene osumnjičene,“ kako je rekao Klod Rejns u filmu „Kazablanka.“
Svaki period visokih cena nafte donosi visoke profite naftnih kompanija i pozive političara da istraže industriju zbog nepoštenog poslovanja i dizanja cena. Čovek se zapita da li svaka nova istraga samo menja datum na izveštaju ranijih komisija, od kojih nijedna nije pronašla značajne dokaze.
Događaji na Bliskom Istoku, u Venecueli, Kini i Rusiji su u ogromnoj meri odgovorni za skokove cena, a čak i kada je bila najuticajnija, naftna industrija je imala minimalan uticaj u tim slučajevima, barem od nacionalizacije iranskih naftnih polja BP-a 1951. godine.
Dakle, iskreno, očekujem da, iako bi predsednica Haris mogla biti neprijateljski nastrojena prema naftnoj industriji (da se malo kladim na tu prognozu), uvođenje kontrole cena je malo verovatno. Verovatnije je da će biti formirana još jedna komisija koja će istražiti situaciju, potrošiti mnogo papira na štampanje obimnog izveštaja prepunog stručnih mišljenja, ali na kraju izneti zaključke od male važnosti, kako bi to rekao Ezop.
Majkl Linč, saradnik Forbes