Forbes Magazin: Briga o starima, samo za one koji imaju novca
Svaki četvrti stanovnik Srbije stariji je od 65 godina. Milion i po naših sugrađana spada u tu starosnu grupu. Iako predstavljaju sve veći deo ukupne populacije, i dalje nema odgovarajućeg sistemskog rešenja koje bi taj trend podržalo. Kada zdravlje izda, malobrojni uspevaju da obezbede dostojanstven život i pomoć, koja im je potrebna.
Kako to izgleda izraženo u brojkama? Da bi potrebnu negu potražili u domovima za stare, našim starijim sugrađanima potrebno je daleko više od prosečne penzije koja je 56.000 dinara. Za smeštaj u privatnim domovima mesečno potrebno izdvojiti preko 100.000 dinara. U državnim, cena je niža. Od 40.000 do 80.000, ali se do mesta teško dolazi. Dodatni trošak koji mesečno dostiže i do 70.000 dinara obuhvata lekove, medicinski materijal i fizikalnu terapiju. Na kraju, treba pomenuti i da više od 400.000 starih ljudi ima ozbiljan funkcionalna ograničenja i potrebu za negom i pomoći.
Mali kapaciteti, dugo čekanje na mesto
„Kada su u pitanju kapaciteti za smeštaj, ukupno u javnom odnosno državnom sektoru i u opštem odnosno privatnom sektoru na godišnjem nivou imamo kapacitete negde oko 18.000 do 19.000 korisnika“, kaže Nadežda Satarić iz udruženja „Snaga prijateljstva – Amity“.
Ona precizira da je u državnom sektoru na raspolaganju nešto više od 8.000 mesta, a u privatnom 9.500. Popunjenost kapaciteta u državnim ustanovama je veća od 92% i čeka se na mesto. Posebno za kategorije onih koji žive sa demencijom, koji su nepokretni i kojima je potrebna celodnevna nega. Čekanje na mesto traje dve i više godina. Razlog je to što su cene u državnim ustanovama pristupačnije, a koje mogu da plate od penzije i eventualnog dodatka za tuđu negu i pomoć.
„U privatnim domovima, boljim i kvalitetnijim, takođe se čeka mesto, a u onim gde je usluga lošijeg kvaliteta i može da se odmah dobije, oni su izuzetno skupi za prosečnog penzionera“, navodi Satarić. Podseća da je prosečna penzija oko 56.000 dinara.
Ako je starija osoba polupokretna ili nepokretna potrebno je obezbediti pomoć u kući. Cena takve podrške zavisi od toga da li je višesatna ili celodnevna. Tu se cena kreće od 40.000 do 100.000. Osmosatna pomoć košta najmanje 75.000 dinara, a najčešće je skuplja i od 90.000. Dvadesetčetvoročasovna kućna nega košta i više od 120.000 dinara mesečno.
Slabo razvijen sistem
„Usluga koju pruža javni sistem odnosno socijalna zaštita, to je usluga gerontodomaćica i pomoći u kući. Njihovi kapaciteti na godišnjem nivou za odrasle i starije osobe kojima je potrebna instrumentalna pomoć su u ovom momentu za 12.500. A znate li koliki su bili 2012. godine – 18.500. Dakle, 50% su smanjeni kapaciteti. Nemaju gerontodomaćica. Više od 30 opština u Srbiji, iako su sve sa staračkim domaćinstvima, nemaju razvijen sistem. Najveći je obuhvat u Beogradu, ali i to je nedovoljno i kreće se oko 2.000-2.500 na mesečnom nivou, a potrebe su višestruko, višestruko veće“, navodi Satarić.
Prema njenim rečima, zbog toga se koriste privatne agencije, koje naplaćuju uslugu po satu. Cena se kreće od 1.000 do 1.200 dinara po satu što zavisi da li dolaze dva sata ili pet sati u toku dana. Ako negovateljica mora da bude prisutna 24 sata kako bi obezbedila negu osobi sa demencijom, to košta 1.500 evra u Beogradu na mesečnom nivou, a u unutrašnjosti 1.200-1.300 evra. Satarić dodaje da tu uslugu uglavnom pružaju starije žene koje imaju 50 i više godina i nisu zaposlene ili mlađe penzionerke sa nižim primanjima.
„Ali, to prosečnoj našoj starijoj osobi nije dostupno. Dostupno je onima čija deca rade u inostranstvu ili snažnim međunarodnim firmama i to mogu da finansiraju“, smatra Satarić.
Celu emisiju Forbes Magazina pogledajte u nastavku.